Прочитај ми чланак
Што више турски владајући кругови демонстрирају узнемирену реакцију на сваки стварни или исфабриковани промашај суседне Сирије, то је све јасније да се иза те егзалтације крије нешто посебно, нешто што нема везе са релативно безначајним инцидентима у пограничној зони.
Јер ни један парламент света неће својој армији дозволити да почне рат са суседом зато што је неколико пројектила пало у мирно село. Узрок и последице су превише неупоредиви.
Турске власти су практично цео погранични појас претвориле у територију за подршку сиријској оружаној опозицији. Ту су смештене касарне Сиријске слободне армије, ту се спремају нови најамници за упаде на сиријску територију, ту раде официри CIA који организују снабдевање и припрему бораца. И ту је збориште и за војне јединице турске армије.
Рекло би се да је довољно да само још једном са било које стране дође до поготка неког артиљеријског пројектила, па да се свима познато „стрпљење“ Анкаре заврши и да турска армија појури преко границе. Историја има довољно примера намерног организовања таквих „случајних“ погодака.
Зашто турске власти тако грозничаво теже судару са Сиријом?
Одговарајући на то питање не можемо, а да не дотакнемо ситуацију у самој Турској.
Доласком на власт Партије правде и развоја под руководством Реџепа Тајипа Ердогана и Абдуле Гила који су активни поборци религиозне ренесансе, са једне стране, турском друштву је понуђена концепција развоја земље на бази повратка вредности ислама уз очување националистичке идеологије, а са друге – курс према даљој европеизацији Турске.
И то не би био први покушај у историји Турске да се ислам и модернистички пројекат споје. Зато је корисно да се подсетимо како су се на власт у земљи пробили младотурци.
Покрет младотурака, који је настао крајем 19. века, имао је порекло у иностранству. Оснивач покрета „Млада Турска“ био је италијански члан организације Бнај Брит – Емануел Карасо. Треба да се каже да Бнај Брит има статус „јеврејске друштвене организације“ и заслужену славу „крова“ британских обавештајаца.
Формирајући тајни кружок младотурака 1890-их година у Солуну, Карасо је наставио да буде велемајстор италијанске масонске ложе „Обновљена Македонија“. Сви лидери младотурака су били чланови те ложе. После победе младотурске револуције Карасо је руководио контраобавештајном службом Балкана, а у току Првог светског рата контролисао је све турске резерве хране.
Стејт-департмент САД је такође учествовао у тим догађајима. Од 1890. године па све до периода Првог светског рата у Турској су се променила три амбасадора САД (Оскар Страус, Абрахам Елкин и Хенри Моргентау), а сва тројица су били функционери Бнај Брита.
Влада „Младе Турске“ је оставила за собом крваве трагове. 1914. године руководећи „младотурски“ „тријумвират“ је Турску увукао у рат, на страни Немачке. Унутар саме организације „младотурци“ су практиковали суров терор. 1915. године су, тврдећи да треба територије уз фронт да ослободе од становништва, младотурске власти су истребиле преко 1,5 милиона Јермена.
Мустафа Кемал Ататурк , који је „штафету“ преузео од „младотурака“ 1919. године, успео је земљу да спроведе између Сциле западног економског модела и Харибде умереног турског национализма. То је била врло рискантна политика, јер национализам захтева секуларизацију друштва. А секуларизација ислама је проблематична ствар, ако не немогућа, јер је увек спремна да постане мина са успореним дејством.
Осим тога, Кемал Ататурк није био далеко од масонства (1907. године је примљен у масонску ложу „Веритас“ у Солуну). И његови најближи саборци су били масони који су тежили да земљом управљају режимом „затворених клубова“. Али, обзиром да је био политичар по крви, Ататурк је ипак успео да неутрализује утицај Европљана и Турској омогући да се неколико деценија одмори.
Он је предложио модел развоја земље који се заснива на умереном национализму, што је Турској дозволило да избегне младотурски радикализам. Међутим, без обзира на то Ататуркова политика није могла да превазиђе дубоке културно-историјске разлике које су постојале између турског друштва и Европе.
А Европа је одлично запамтила крваве ексцесе младотурске владавине, тако да ни данас Европска унија не жели да ступи на то „минско поље“. Зато се Турској и не дозвољава улазак у ЕУ. Са своје стране – неуспеси Турске у том правцу (није помогло чак ни претварање Турске у „енергетски хаб“ и главну транспортно-енергетску артерију за Европу) довели су до тога да и Турци постепено изгубе интерес за „европски избор“.
Проблеме у односима Турске са Европом прави и чињеница што су Турци, који су дали огроман допринос при обнови послератне Немачке (Турци су били први гастарбајтери), и који и данас чине огромну етничку општину чија је бројност преко 2 милиона људи само у западним деловима Немачке, све до данашњег дана у Европи представљају туђине.
Истина, Турску су примили у НАТО: њена полумилионска армија може да послужи као прилично добро „месо за топове“ које би се користило у правцу према Азији, али врата у „европску цивилизацију“ за Турску и даље остају закључана. Све то је Анкару приморало да за себе потражи ново место у светској и регионалној политици. Турско руководство је побољшало односе са арапским државама и активирало везе са другим земљама исламског света.
Набоље су се променили односи и са старим геополитичким конкурентом – Ираном. Ту је улогу одиграла још једна спољнополитичка идеја: под паролом „Нула проблема са комшијама“ предузети су покушаји да се прекине конфронтација са Јерменијом, као и да се (у једном тренутку) побољшају односи са Сиријом.
Међутим, за турске националисте такав преокрет изгледа као врло рискантан са гледишта очувања јединства турске државе: као допуна проблему са Курдима Турска ризикује да се нађе и у религиозним расправама. Тако се исламизам и национализам поново конфронтирају.
Најјача промена курса се нашла у сиријско-турским односима. Из националне успомене Турака не смеју да се избаце две околности:
– Сирија је 400 година представљала територију Османског царства;
– Алавите који владају Сиријом турски сунити виде као парије ислама.
Трећа околност је војно-политичког карактера: Сирија је данас толико обескрвљена због деловања терористичких група у самој земљи, да војна операција против ње може лако да се изведе – на њену штету.
Све то, по мишљењу турског руководства, треба да представља основу за обнову некадашњег утицаја Турске у региону и јачање ислама као међународног фактора. Сваким даном све јачи притисак на Сирију нема ништа заједничко ни са правима човека, ни са „злочинима Асадовог режима“.
Ради се о припреми за ново издање пројекта неоосманизма. Уз подршку Запада Анкара се корак по корак приближава свом циљу. У сиријском конфликту Турска жели да поново стекне ореол заштитнице интереса ислама. Анкара је очигледно одручила да припомогне да се уместо сиријске владе у Сирији појави марионетски режим који би снажно учврстио турске позиције у региону.
Вероватно је да се у генерал-штабу турске армије и сада слажу планови за уништење курдских енклава у Сирији. Са своје стране, сиријски Курди, који су од Дамаска добили одрешене руке, већ формирају оружане одреде за борбу са све јачом опасношћу од Турака.
На то, да се Анкара спрема за активно учествовање у прекрајању политичке карте Блиског и Средњег Истока, знаци стижу са свих страна. И подршка Анкари од стране Вашингтона представља знак да се Турска евидентно приближава рату са Сиријом.
Рачуница америчких стратега је очигледна: турским рукама избити иранцима сиријски „ослонац“, а затим посвађати две најјаче државе у региону – Турску и Иран. Међутим, колико год да такве идеје одговарају плановима англосаксонаца, цео разумни свет се нада да и Турска схвата да такве идеје не могу да одговарају и интересима саме Турске…
(Фонд стратешке културе)
