Прочитај ми чланакМора признати да волим политизоване жене. Не, не, немојте одмах помислити да ћу сад да иронично пишем о томе како жене иду у политику са истим циљем као и у ресторан – да нађу себи партнера и да се забаве. Политика је озбиљна ствар, у њој се нећеш баш забављати, па и по питању партнера, политика је проблематична. Политичари су – или глупаци, или су импотентни
Зато жене иду у политику по зову душе. Хоће да успоставе нови светски поредак, а понекад чак и да нађу истину.
Ето, тако је и Соња Бисерко ушла у политику, јер није могла да трпи неправедност по питању људских права у Србији. И постала је председник српског комитета дома за иналиде. Нисам случајно назвао Хелсиншки комитет домом за инвалиде, јер су се после његове појаве у Европи (посебно у источној Европи) почеле догађати небивале ствари, али их он упорно не примећује.
Рушење граница социјалистичког блока повукло је за собом масу страдања и крви и чинило се да је тај Комитет као нико други, требало да се бави управо тим питањима. Узмите, на пример, бесправан положај Руса у Приблатику. Тамо ни староседеоцима руске националности не дају локално држављанство и националне пасоше. Они живе по потврдама, обесправљени и презрени. Да ли сте чули да је Хелсиншки комитет било када нешто кукурикнуо по том питању? Нисте чули и нећете чути, јер је он био основан не ради борбе за људска права, него да би се довело у заблуду совјетско руководство на челу са Горбачовим о «добрим намерама Запада».
И ето, Соња Бисерко нам говори о реакционарној политици Србије у односу према својим суседима. Одмах се поставља питање: да ли је она овлашћена да даје политичке оцене или да се ипак бави људским правима у Србији?
Ко је она – стручњак у међународним односима или је одговорна за понижене и увређене?
Изгледа да она у Србији није нашла понижене и увређене и одлучила је да се бави високом политиком.
Уздржавам се да приупитам: а шта се догађа са 300 хиљада српских избеглица са Космета, од којих многи све до сада немају нормалне услове живота? Да ли Соња зна нешто о томе и чини ли било шта по том питању? А то су све псоледице агресије против Југославије, које се не могу избрисати са страница историје и заштитници људских права имају шта да раде. И добро би било да аутори агресије бар нешто плате тим избеглицама. Тада би било неке користи и од Хелсиншког комитета.
Но, Соња се баш не претрже по том питању, као што се не претрже ни по питању положаја Срба на том истом Космету. Тамо је, очигледно, све прекрасно.
Ја већ не говорим о људима који су за време бомбардовања озрачени осиромашеним уранијумом. Број оболелих од рака у Србији неумољиво и брзо расте, нема новца за истраживање тог проблема, а САД самозадовољно трљају руке: ето како смо ми проучили Србе!
Зашто Соња не би поставила питање о међународном учешћу у разрешењу тог страшног проблема? Или она нема никакве везе са људским правима?
Генерално, проблема такве врсте је пуно, но, ми од Соње слушамо како Србија притиска Црну Гору због њеног чланства у НАТО пакту. Високи стил, морам Вам рећи. Вама рећи. Ускоро ћемо, највероватније, чути да Србија планира државни преврат у Црној Гори, зато што не воли Мила Ђукановића, политичара највиших људских одлика. Не верујете? Питајте Американце. Но, овде је очигледан конфликт. Соња воли Ђукановића, а Србија – не воли.
Узгред, док сам писао текст, на памет ми је пао један изузетан предлог: нека се Соња пресели код бреспрекорног политичара Ђукановића и заједно с њим поштује права Црногораца. Јер је тамо, за разлику од Србије, све веома добро. Гробна тишина. Нико не сме ни писнути, ако писне, одмах следи фластер на уста, па на дно мора. Соња ће имати о чему да пише похвални извештај у Хелсинки.
Генерално, ја волим жене у политици. Оне оживљавају пејзаж и дају ауторима материјал за текстове.
