Не улазите ни дању у источни део града. Ако вас не убију и не опљачкају разбојници, могли би да вас нападну којоти. Да, овде можете купити кућу за сто долара, али је питање колико би дуго у њој остали живи…

У време најхладнијег Хладног рата, амерички Тајмс објавио је велику симулацију руског нуклеарног напада на један, тврдили су, насумично одабран велики амерички град. Новинари су детаљно анализирали шта би се том граду догодило да на њега падне једна совјетска атомска бомба. Набројане последице биле су застрашујуће.

Већина људи на месту би погинула, они који су живели у предграђима имали би минут времена док и њих не би захватио пламен, куће би гореле, умирући вриштали у највећим мукама, али било би и преживелих.

Град би био готово уништен, али не сасвим. Нуклеарни напад не би потпуно сломио град. Он би, да се тај теоретски атомски напад догоди, некако опстао. Једва, али би опстао. Из рушевина би поновно изникао тај случајно одабрани непоколебљиви амерички велеград.

Случајно одабрани град у новинском тексту, град који би био нападнут, сломљен и спржен, али који би преживео, био је Детроит.

Детроит није доживио нуклеарни напад, Хладни рат одавно је завршен, барем његова верзија из 20. века, али то што је баш он био одабран за симулацију нуклеарне катастрофе много говори о симболици непоколебљивог „Мотор Ситија“.

Пркосни Детроит – који је, у време када је Тајмс писао о симулацији нуклеарног напада, чак био поносан што је баш он одабран као потенцијална атомска жртва, као да су добили прву награду на некој бизарној националној лутрији – био је симбол и понос америчког сна. Елегантан, радишан, град у ком је цветала култура, музика, ноћни клубови… Ипак, из прикрајка, увек будна, вребала је неман уништења и сегрегације. Град побуне 1967. године, када су, због расних немира, гореле улице и паркови.

Некада четврти град по величини у САД-у прогласио је привремени пораз – банкротирао је као највећи амерички град који се икад нашао у тој ситуацији и нико није био сигуран колико заправо Детроит дугује, али се знало да дуг није мањи од 18 милијарди америчких долара, али ни већи од 20 милијарди кад су рачуни сабрани пред крај прве декаде новог миленијума.

И онда је кренуо егзодус. Људи су почели да напуштају Детроит као да је тешко заразан и као да се никада неће опоравити.

Делови Детроита којима пролазим, његове источне четврти, заиста изгледају као да их је пре четврт века погодила нуклеарна бомба. Једино место слично овоме које сам видела је украјински Чернобил.

Напуштене куће зарасле у траву, разлупани прозори, уништене цркве, дечја игралишта, разбијене уличне лампе, дечје играчке на уличној расвети које представљају број убијених у тој улици, банде које се скривају у мрачним улицама, сабласни пролазници изгубљени у времену и простору, сиротиња, људи опрезних погледа пуних егзистенцијалног страха, аутомобили који круже око пролазника као морски пси око жртве… А опет, Детроит ти некако одмах уђе под кожу. Опчињава катаклизмичком атмосфером.

Покушавам да провирим кроз врата једне дрвене куће у којој, чини се, неко живи. Под ногама ми шкрипе степенице, чује се неко кретање изнутра и одједном ми се пред носом залупе врата. У посету овим деловима града долазе само духови или разбојници. Поштара већ одавно нема, нема ни струје, ноћу је мрачно и страшно. Чињеница да овде има више од 300 убистава годишње на 800.000 становника страшна је статистика која град чини опасним и дању и ноћу. Банде харају напуштеним предграђима, скупљачи метала оголели су све што су могли, остругали су зграде до темеља и уновчили плен негде на периферији, враћајући се увек по још, јер у Детроиту има 80.000 кућа које треба срушити.

– Можемо ли вас почастити пивом? – питају мог словачког колегу и мене у једном детроитском ресторану када су схватили да смо странци, што и није било тешко јер смо, неопрезно, извадили карту Детроита на сто. Чак је и облик града индустријски, попут наковња. Становници града добронамерни су према странцима, желе да покажу да није све тако лоше, да постоје џепови нормалности. Урбани вртови, на пример. Пројекат Хајделберг који је створио Тури Гyтон: целу своју, увелико напуштену улицу претворио је у инсталацију у којој уметници израђују слободне пројекте, фарбају куће и чине шта год желе. Неки су се преселили у улицу не би ли живели с њом. На њиховим вратима пише да су патроле грађана и полиције уобичајене ноћу како би четврт бранили од криминала.

Друштво које нас части пивом каже да је Детроит постао сигуран град јер га чува чак пет различитих полиција. Али међу управо тим детроитским полицајцима највиша је стопа самоубиства у држави. Утисак нормалности стиче се на бејзбол-утакмици детроитских Тигрова. Стадион је пун, америчке породице проводе недељно вече на отвореном, уз гомилу брзе хране и пива… Али у Детроиту је више банди него било где другде. Како њих обуздати, то је питање на које нико нема одговор.

Не воле домаћи људи што новинари завирују по рушевинама, што пишу да је град пропао. Желели би да буде и позитивних вести. Има их, али црнило ипак превладава. На пример, ИТ индустрије лагано се досељавају у Детроит, враћају се инжењери који раде у аутоиндустрији. Више не раде за велику тројку – Форд, Крајслер и Џенерал Моторс – него за индијске произвођаче аутомобила који су преселили погоне у Детроит.

Овде у Детроиту велика Арета Френклин певала је у хору, ту су одрастали Стиви Вондер, Марвин Геј, у белачком насељу Дирборн растао је Иги Поп, а сав бес и немоћ града који је тонуо описао је Еминем, који је растао на најдужој улици, познатој као „Осма миља“, оној која раздваја богате од сиромашних, црне од белих породица. У том лимбу било је пуно јада, пуно креативности и сирове снаге које су стварале музику и уметност па је Детроит био град рока, соула, репа, али и град у којем је, индустријски логично, створен и техно.

А давно, 1934. године, када је данашњи Детроит почињао да добија своје контуре, кад је био град напретка, индустрије и мамио људе из свих делова Америке у североисточни Мичиген, у Њујорк Тајмсу овако се о њему писало:

„Детроит је град демократизованог луксуза, у ком су бензинске пумпе на сваком кораку, баш као и продавнице, биоскопи, сјајни аутомобили, свирају симфонијски оркестри… На неки начин, Детроит је родно место нове цивилизације. Он је заиста престоница новог доба, чак фасцинира више него Њујорк, утицајнији је од Вашингтона или чак Холивуда. Париз можда диктира како ћемо се облачити идуће сезоне, али Детроит ствара нови животни образац”, писало је у уводнику цењених новина.

У граду инжењера и дизајнера, фабричких погона од којих је највећи на свету, Форд, имао чак 93 зграде и 180 километара, стварала се црначка средња класа. Досељавало се из свих делова света, а данас, док сви беже, досељавају се једино Ирачани. Детроит је ипак пожељније место за живот од Багдада. Каже ми то и имам Мухамед Мардини, који води америчко-исламски центар и који је донедавно радио и у затвору. Подручје Детроита, и Мичиген уопште, највећа је заједница арапских Американаца и муслимана. Наравно, уз све невоље које Детроит има, сада су се појавили и проблеми радикализације и регрутовања у ИДИЛ. Имам каже да његов центар проповеда умерени ислам и мир и толеранцију међу религијама, иако, додаје, постоје групе које су настојале да унесу немир.

„Овде где смо ми направили исламски центар некада је била црква, али то никада не бисте рекли споља, јер нисмо желели да је мењамо. Нисмо желели ни на који начин да провоцирамо људе па смо уредили центар изнутра. Толико смо добри са својим суседима да нам је брачни пар преко пута, италијанског порекла, рекао да ће нам оставити своју кућу кад умру, јер ионако им се деца овде неће враћати”, каже имам Мухамед.

У Детроиту није замро дух креативности. И није нужно резервисан за младе.

– Овде ћу отворити корпоративни центар – весело ми каже Гери Возниак, некадашњи бизнисмен који је напунио шездесет година и уместо у оделу данас градом хода у мајици и папучама. Некад је паралелено водио седам различитих компанија.

Тај његов корпоративни центар тренутно је ливада с рушевином у средини с које падају каблови. Само још недостаје натпис „опасно по живот“ с мртвачком главом.

Лепо је што човек има снове, али корпоративни центар?

– Не, нисам лудак што то говорим – каже Возниак. – Мислио сам на почетку, кад сам организовао људе да раде на баштама у Детроиту, да сам сањар, да неће ићи, али кренуло је. Данас имам осам запослених који раде у баштама, узгајамо органску храну. То су људи који су имали проблема са законом, али сада су рехабилитовани. За узгој поврћа и воћа нико те не пита колико знаш добро енглески или јеси ли писмен, коју си школу завршио, а наша органска храна већ је популарна. Прво смо је достављали људима, а сада је већ продајемо ресторанима – каже Гери. Покушавам, али не могу никако да замислим како ће усред овог комшилука, у ком је најближа зграда потпуно разваљена продавница алкохола, сумњива кућа у којој су ми залупили врата пред носом и напуштена фабрика, никнути било шта с називом „корпоративни центар“.

Али, схватићу након неколико дана, такви су становници Детроита. Сањари, они који преживљавају, они који остају. Овде ће, баш у време док сам у Детроиту, Ричард Брансон возити бицикл по граду како би показао да и он подржава настојање Детроита да опстане, ту ће Џорџ Клуни и Ричард Гир снимати филмове, фотографи ће на рушевинама, у зомби небодерима снимати модне едиторијале… Додуше, неки из њиховог тима притом ће бити опљачкани или ће им бити украдени аутомобили.

Овде су напуштене цркве, порно биоскопи, кинески ресторани, стриптиз барови, зоолошки врт, перионице аутомобила, козметички салони, бензинске пумпе. Детроит је толико празан да су слике затупљујуће. Трагичан је податак да се сваких двадесет минута из Мичигена исели једна породица.

У Детроиту, Мотор Ситију, у ком је 84 посто црначког становништва, док су се белци сакрили у угоднија предграђа, која су и данас бела и сигурна, управо се догађа прича о првом постиндустријском граду новог века. Почели су да се усељавју хипстери, уметници и алтернативци, купујући куће и за мизерију од стотину долара. И мене је био понео тренутак па сам готово и ја купила дрвену страћару у источном делу која је коштала 200 долара. Додуше, деловала је као да би ме, чак да је и потпуно уредим, у њој до краја живота прогонили кућни духови, али била сам опијена размишљањем да имам „нешто своје“ у овом харизматичном граду који ме је опчинио.

Нису сви проблеми у Детроиту почели пре десетак година, ту се деценијама ишло у смеру катастрофе, али чињеница је да је са 1,2 милиона људи Детроит спао на 800.000 за само десетак година.

Детроит је пропао јер су пропале његове главне индустрије. Аутомобилски гиганти прво су се нашли у кризи кад се производња преселила на Далеки исток, а онда и када је почела финансијска криза.

– Форд је запошљавао и давао добре услове рада. По шест радника спавало би у истој соби, јер су тако могли за само годину дана, а ионако су радили у сменама, да купе кућу и доведу целу породицу у Детроит. Град се проширио и свако је имао своју кућу. Данас је Детроит површином једнак као што су то заједно Менхетн, Сан Франциско и Бостон, а они заједно имају 3,3 милиона људи – објашњава ми Гери Возниак.

И Крајслер и Џенерал Моторс прогласили су банкрот 2008. године.

До краја прве године кризе, односно до краја 2009, у Детроиту је било 15 посто незапослених, и већ су тада имали највећу незапосленост у држави. Половина деце живела је у сиромаштву, а половина одраслих били су функционално неписмени… па је заправо, према проценама, незапосленост била око 50 посто.

Паљења су постала омиљена забава – имали су 90.000 пожара 2008. године, двапут више од Њујорка који има 11 пута више становника. Власници паса више нису имали новца за вакцинисање својих љубимаца па су многи угинули јер је ветеринар био прескуп кад би се пси разболели. На хиљаде их је избачено и напуштено. Појавили су се чак и којоти. Урбана прерија, напуштена кошница, све је то Детроит постао у десет година.

Рон Скот води Коалицију против полицијске бруталности у Детроиту. И сам некадашњи новинар, остаће са мном врло кратко јер је ноћашња полицијска потера имала стравичне последице. Полиција је јурила за сумњивцима који се нису зауставили пред полицијском патролом па су се забили у двориште куће у ком се у том тренутку играло четверо деце, браћа и сестре. Троје их је погинуло.

– Морамо да престанемо да будемо Џон Вејн друштво. Нарочито овде. Предуго смо ствари гурали под тепих, од међурасних односа па до ношења оружја и полицијске бруталности. Детроит ће бити експеримент америчке будућности. Нема смисла јурити јер нас је брзина раста и довела до провалије. Овог пута ћемо полако – каже Скот.

Извор: Јутарњи.хр

Ознаке: америчко друштво, Детроит, криминал, разорен град, САД