Прочитај ми чланак
Војни успех није важан; пораз је чак и бољи од победе за одржање поретка јер омогућује увођење разних безбедносних мера.
Листајући наслове популарних западних медија и потом их поредећи са стварним дешавањима, не могу, а да не стекнем утисак да се амерички пропагандисти – и сви они који их следе – упркос могућностима да манипулишу, муче кад би требало да смисле ваљана образложења за војне акције ове или оне врсте. И то независно од тога ради ли се о наоружавању – добрим делом нефункциналне – украјинске армије, организовању војне параде америчке војске у Нарви (готово потпуно руском граду у Естонији, који се налази само пар стотина метара од руске границе) или угрожавању америчких војних „саветника“ њиховим распоређивањем у деловима Ирака који су у потпуности под контролом исламистичких милитаната.
Ово је реприза из марта прошле године, чије време је напокон дошло. Са новом годином, велика промена се догодила на финансијским тржиштима: уместо да квасају, како су навикла, почела су да се топе. Моје првобитно предвиђање било је да ће то довести до све већег броја оружаних конфликата. Да видимо јесам ли био у праву.
Покушаји да се распламса хладноратвоска хистерија – усмерена на суштински пасивну Русију, преокупирану другим проблемима – делују у потпуности предимензионирано у односу на стварну војну претњу која долази од Русије. (Да, добровољци и муниција прелазе руско-украјинску границу, али ништа више од тога се не догађа). Нешто јужније изгледа да се напори усмерни на свргавање сиријске владе подржавањем и наоружавањем радикалних исламистичких група попут бумеранга враћају креторима те идеје. Али шта да се ради, такав је био план, зар не?
Који војни ангажман САД у скоријој историји није завршен фијаском? Можда пораз (failure) и није тек једна од опција, већ пре нека врста потребе? Кренимо редом.
ПОРАЗ УОПШТЕ НИЈЕ ПРОБЛЕМ
Авганистан, после најдуже војне кампање у америчкој историји, враћен је Талибанима на управу. Ирак више не постоји као суверена држава, већ је подељен у три дела, од којих један контролишу радикални исламисти. Египат је демократски реформисан у војну диктатуру. Либија је нефункционална држава у којој траје грађански рат. Украјина ће ускоро бити у истом стању; у потпуности је осиромашена у рекордном року, за мање од годину дана. Недавно свргавање владе у Јемену резултовало је тиме да та држава више није пријатељски настројена према САД. Нешто ближе ствари се одвијају толико „добро“ да је у земљама Централне Америке над којим САД имају огромни утицај – Гватемали, Хондурасу и Ел Салвадору – дошло до праве поплаве избеглица које хрле ка САД, надајући се да ће пронаћи било какву врсту уточишта.
Постоје само два начина да се објасни овај широки списак неуспеха. Први је да су амерички званичници тотално некомпетентни и да никад ништа не могу да ураде како треба. Други је да не успевају, јер им резултат заправо и није важан. Видите, да је пораз проблем, онда би било неке врсте притиска са одређених инстанци или из самог естаблишмента, и он би можда спорадично довео до побољшања одређених перформанси, што би на крају резултовало успесима у барем неколико случајева. Али заправо се ради о томе да пораз уопште није проблем, па је уместо тога било притисака у контраправцу, што је и довело до свега овога.
Заправо се може извести закључак да је сивуше мали број пораза стварни проблем. То би могло објаснити недавно звецкање оружјем према Русији уз оптужбе да има империјалне амбиције (Русија није заинтересована за територијално ширење), затим демонизацију Владимира Путина (који је способан и популаран) и провокативно понашање на руским границама (што Русију донекле вређа, али генерално не забрињава). Можемо тврдити да су све претходне жртве америчке спољне политике – Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, чак и Украјина – сувише да утоле америчку глад за поразима. Са друге стране, Русија, посебно подстакнута ставом да се бори против неке врсте новог америчког фашизма, има могућност да зада америчкој спољној политици неуспех према којем ће сви претходни деловати смешно.
Аналитичари су дошли до разних објашњења за амерички хиперактивни и предимензионирани милитаризам. Три се посебно издвајају:
1. Америчка влада је у шаци војно-индустријског комплекса, који захтева издашно финансирање. За то је потребно да се фабрикују лажни поводи и образложења. Али изгледа да постоји нека врста притиска да се стварно производи оружје и снадбева армија, јер у супротном зар не би било логичније да се циљеви остварују простом крађом свог новца, без улагања у изградњу оружаних система? Дакле, нешто друго је у питању.
2. Војни наступ САД има за циљ да увери Американце у њихову умишљену „свеобухватну доминацију“ над читавом планетом. Али та „свеобухватна доминација“ би требало да са собом носи „успех“, док ми сведочимо свеобухватном неуспеху. Опет, ова прича се не уклапа у чињенице.
3. Амерички милитаризам усмерен је на очување статуса долара као глобалне резервне валуте. Међутим, амерички долар полако али сигурно губи своју привлачност као светска резервна валута, суочен са Кином и Русијом, које се труде да што је брже могуће испразне своје доларске резерве и уместо тога нагомилају злато. Велики број других земаља су потписале међусобне уговоре о престанку коришћења америчког долара у међународној трговини. Суштина је у томе да вам није потребна војна сила да уништите националну валуту неке земље, тако да по среди мора бити нешто четврто.
ШТА ЈЕ АМЕРИЧКИ ПЛАН „Б“?
Постоји много других образложења, али ниједно од њих не објашњава чињеницу да је циљ америчког милитаризма да се оствари пораз.
Можда је цела ствар много једноставнија?
САД су предале свој суверенитет клики финансијских олигарха. Будући да ником не полаже рачуне, ова америчка (у неку руку и међународна) олигархија уништава финансијски сектор земље, гомилајући дугове до запањујућег нивоа, уништавајући штедњу и пензионе фондове, деградирајући валуту итд. Неизбежни исход је да Федералне резерве (заједно са централним банкама „развијених економија“) заврше купујући сав тај суверени дуг новцем који су наштампали са том намером, што на крају неизбежно води у хиперинфлацију и државни банкрот. Спефицичан сплет околности је довео до тога да још увек није дошло до ових дешавања, али то не значи да у будућности неће, јер се пре или касније то увек догоди.
Хајде сада да претпоставимо да је финансијска олигархија преузела контролу над земљом и да је, будући да не може да обузда сопствене апетите, води у колапс. Онда би било логично да постоји нека врста плана „Б“ за случај да се сруши цела финансијска кула од карата. Иделан сценарио подразумева искључивање сваке могућности револта подјармљених маса и омогућавање олигархији да остане безбедна и сачува своје богаство. Мир је добар само кад може да удовољи маси пружајући јој хлеба и игара, али, кад финансијске недаће изазову крах економије и не остане довољно за хлеб и игре, добро је и да се рат нађе при руци као једно од решења.
Сваки изговор за рат ће у том случају добро послужити, небитно је да ли се ради о домаћим и страним терористима, великој и злој Русији или исхалуцинираним ванземаљским бићима. Војни успех није важан; пораз је чак и бољи од победе за одржање поретка јер омогућује увођење разних безбедносних мера. Разне вежбе, као што је бомбашки напад на бостонском маратону, већ су почеле да се одвијају. Инфраструктура за надгледање и делимично приватизовани затворско-индустријски комплекс већ постоје за закључавање непожељних. Заиста велики пораз ће обезбедити најбоље оправдање за стављање економије у ратни погон, наметање ванредног стања, сузбијање сваког исказивања незадовољства, забрану „екстремистичких“ политичких активности итд.
То је вероватно оно што би требало да очекујемо. Финансијски колапс је већ пред вратима, и само је питање времена кад ће се догодити и убрзати трговински колапс, до ког ће доћи услед престанка функционисања међународних ланаца снадбевања. Политички колапс ће наићи на препреке у виду изазивања што је више могуће ратова, који би, уз огромне неуспехе, послужили као разлог за увођење неке врсте „ванредних мера“, од којих све имају само један циљ: да се заустави побуна и очува власт олигархије.
Споља ће изгледати као да Американци уништавају све: земље, ствари, недужне посматраче, чак и себе саме (јер очигледно и од тога имају користи). Спољни поглед на једнодимензионалну кутију у Америци ће одавати слику полуделе земље; премда додуше ствари већ изгледају тако. Из те кутије ће деловати као да се храбри борци за слободу боре против неумољивих непријатељских снага широм света. Већина људи ће остати послушна и махати својим маленим заставицама.
Ипак, усуђујем се да предвидим да ће се у једном тренутку порази претворити у метапоразе: Америка неће више успевати ни да губи. Надам се да постоји нешто што можемо да учинимо како би убрзали долазак метапораза.
За Нови Стандард са енглеског на српски превео Александар Вујовић
Извор: Club Orlov – Дмитриј Орлов
