Оснивач геополитике сер Халфорд Мекиндер најавио је 1904. године крај „колумбијске епохе“, поморске доминације Запада, и ступање копнених моћних земаља, срца Евроазије, на врх доминације светом. Област о којој говори сер Мекиндер односи се на територију тадашњег Руског царства, које се протезало на централну и северну Евроазију.

Највећа брига Мекиндера била је брза индустријализација и ширење Царске Русије, што је успешно претило примату Запада у поморском свету. Такође се бојао да ће Русија искористити геостратешку предност централног положаја и велики потенцијал огромних пространства Унутрашње Евроазије. Заправо, Русија никада није била у могућности да изведе тако нешто, ни за време царевине, нити у совјетској реинкарнацији. Тек сада није у позицији да то постигне због нестабилне економије и окрњене империјалистичке славе.

У сваком случају, било би прерано отписати прорицања Мекиндера. На том простору појавио се нови кандидат за контролу над унутрашњости Азије: Кина. Иако Пекинг продире у далека места Африке и Латинске Америке, његова основна утакмица је Евроазија. Можемо само нагађати да ли су кинески лидери читали Мекиндера, али стратегије које користе су мање више у складу са теоријом овог британског географа.

Као прво, Пекинг агресивније жели да поново створи Пут свиле који је замишљен као евроазијски супераутопут. Водио би кроз срце Евроазије и спајао би Кину са другим деловима континента, попут Европе, Блиског истока, Југоисточне и Јужне Азије. Како би финансирали ову велику замисао Кинези су основали нове финансијске институције, попут Азијске инфраструктурне банке и Фонда за Пут свиле.

У новом Путу свиле железница ће играти главну улогу. Кина убрзано шири своју железничку мрежу и постаје светски лидер у градњи врло брзих линија, док се такође шири и на суседне земље. Централна Азија је до сада била главна мета мултимилијардских улагања у обнављање и конструкцију железница, путева, цевовода и друге инфраструктуре. Други могући смер Пута свиле двадесет првог века водио би северно од Кине. Једна секција планиране супер брзе железнице, дуга 7000 километара, спајала би Москву и Пекинг и скратила време путовања између ова два града са шест и више дана на око 33 сата.

Ако буду успешни у овој „железничкој офанзиви“ Кинези могу коначно да потврде Мекиндерове тврдње да „трансконтиненталне железнице мењају услове копнених моћних земаља и да нигде немају толиког ефекта колико у срцу Евроазије.“. Наглашавајући предности железница над бродом, Мекиндер тврди да „континенталне железнице могу ићи директно из фабрике која извози до складишта које увози производе.“ У савременом економском жаргону то се назива јединственим системом превоза.

Кина очигледно жели да буде дизајнер и главни чвор евроазијске мреже. Оно што је важно је да ће континентална евроазијска мрежа бити далеко изван дохвата САД-а, чије поморске снаге командују светским морима те стварају нервозу у Пекингу због могуће блокаде кинеског тржишта које је и даље највише везано за море.

Као допуна трансконтиненталној железници планиране су океанске руте које полазе од кинеских лука и обилазе евроазијске обале. Главни међу њима је поморски Пут свиле који спаја југоисточну Азију и Индијски океан. Канал Кра преко једне превлаке на јужном Тајланду, чије конструисање, финансирано од стране Кине, треба ускоро почети, приближио би поморски Пут свиле прокинеским земљама попут Камбоџе, Тајланда и Бурме. Био ви смање значај мореуза Малака, ког контролише америчка морнарица. Кина такође надзире северноокеанску руту, која пролази кроз арктичке области пекиншког стратешког партнера Москве.

У кинеској визији Евроазије, економска разматрања су испреплетана са геостратешким. Економски, Кина ће бенифицирати од оснивања велике интегрисане области, под њеним вођством. Стратешки, ова континентална зона кинеског утицаја ће у великој мери отклонити могућност интервенције САД-а у случају да се деси криза у кинеско-америчким односима. САД, који поседује поморске капацитете без такмаца, може нанети штету поморском делу кинеске геоекономске империје, али тешко да ће успети да погоди центар Евроазије.

Русија – кинеска Канада?

Кина не може да створи своју евроазијску тврђаву без сарадње или у најмању руку прећутног одобравања друге евроазијске силе – Русије. Иако је далеко од срећних дана царске империје и Совјетског савеза, Русија и даље контролише многе важне делове унутрашњости – има своје територије на северу Евроазије и зоне политичког утицаја у Централној Азији и Источној Европи.

Изгледа вело вероватно да Москва упркос својим некадашњим евроазијским амбицијама неће стати на пут пекиншким великим жељама. Заробљена у горкој битци са Западом око Украјине и другим проблемима, Русија нема избора осим да се приближи Кини. Посебно, спуштање цене нафте и санкције Запада прете да униште руски финансијски систем, Пекинг је спреман да помогне.

У октобру 2014. централне банке две земље потписале су уговор о промени валута вредан 150 милијарди јуана (25 милијарди долара) којим би Русија прешла на кинески јуан у случају потребе.

У децембру 2014. Министар спољних послова Ванг Ји изјавио је да је Кина спремна да помогне Русији ако затреба.

Питање је које би политичке и економске везе Пекинг повукао како би помогао Русији.

Цена за помоћ вероватно би укључила привилеговани приступ руским природним ресурсима и војној технологији, као и сагласност Москве за примену економских шема совјетских држава на Централну Азију.

Чак и они у руским групама за посматрање Кине, који су саосећајни са Пекингом, кажу да је Пут свиле мотивисан „не само будућим економским бенефицијама, већ и геополитичким прорачунима, надама да се створи основа Евроазије за будућу велику силу Евроазије.“ Ипак, то је далеко од јасног дугорочног утицаја који то може имати на Русију и уопште могућности да две велике силе евроазијских пројеката живе међусобно у миру.

Како истичу руски водећи аналитичари, кинеске иницијативе за Пут свиле могу да искористе московски пројекат Евроазијске Уније. Према Дмитри Тренину, „Оно што се може очекивати је енергетско, финансијско и индустријско-технолошко партнерство између Кине и Русије, које би преобликовало и балансирало Евроазију, чији ће центар гравитације прећи из Москве у Пекинг.“

Ако је Русија довољно срећна, може постати кинеска Канада, пространо складиште природних ресурса којим би се снабдевао јужни комшија, док би задржала један степен суверенитета. У најгорем сценарију, Русија би завршила као вазал кинеске империје.

Упадљиво је да је још 1904. Мекиндер предвидео могуће припојење Русије Кини и опасност коју би то представљало за Запад: „Да ли су Кинези, на пример, организовани од стране Јапанаца, како би напали руску империју и завладали њеним територијама? Тако представљају жуту опасност за слободу света јер би океанској моћи додали и ресурсе великог континента.“ Једино је погрешио по питању Јапанаца. Уместо да „организује“ кинеску империју у Евроазији, Токио сада покушава да спречи савез Москве и Пекинга из страха од моћног блока у близини.

Три евроазијске империје

Историјски, постојала су два покушаја да се направи империја која би спојила евроазијске територије од Пацифика до Атлантика. Прву империју су створили монголски освајачи у тринаестом и четрнаестом веку, која се протезала од Јапанског мора и Јужнокинеског мора до Медитерана. Највећа по територији империја није трајала дуго као јединствена заједница, ломећи се због унутрашњих сукоба око моћи. Кина и Русија су биле део ове номадске империје, којом се владало из Каракорума, у степама Моголије. Што је најважније, даља еволуција држава Русије и Кине и њиховог геополитичког размишљања била је и остала под утицајем монголске доминације.

Често се каже да Русија своје наслеђе равноправно дугује византијским освајачима и Џингис Кану. Руски цареви су покушали да направе друго евроазијско царство које се протезало од Балтика и Босфора до Манџурије и обала Пацифика. Били су само делимично успешни јер никада нису постали доминантна сила на континенту. На западу су им се супротстављале европске силе, на југу Турска и на истоку Јапан. Совјетски савез, који је наследио Руско царство, је упркос географском положају евроазијске државе више имао европске тежње. Москва се сада враћа концепту рускоцентричног евроазијатизма, али очигледно нема довољно средства да визију спроведе у реалности.

Сада је ред на Кину да покуша и створи своју верзију “Евроазијске империје”. За разлику од Монгола и руског господства, који су били преокупирани војном силом и принудом, Кинези се ослањају на економску моћ. Сада је готово немогуће знати ког типа ће ова империја бити. Могла би бити благонаклона кинескоцентрична економска зона интеграције, слича немачкој Еу или бразилском Меркосуру. Међутим, не може се искљућити покушај Пекинга да спроведе политичку хегемонију у Евроазији у традиционалном империјалистичком смислу.

Пекингова тежња да интегрише Евроазију је виђена као велики изазов многима у Вашингтону – чак и као претња. Као што је Британац Мекиндер алармирао због растућег утицаја Русије у унутрашњости Евроазије, данас су амерички политичари забринути због тога што ће доста Евроазије пасти под утицај азијске силе која је доста другачија од Запада и чије су будуће намере у најбољем случају неизвесне.

Покушаји САД-а да обезбеди алтернативе кинеском економском поретку у Евроазији за сада су били неуспешни. Много хваљено транспацифичко партнерство још увек је у глибу бескрајних преговора. “Нови Пут свиле” који финансира САД, имао је за циљ да повеже Централну и Јужну Азију преко Авганистана, али није одвео никуда. На стратешком фронту, напори да се Индија представи као азијска главна противтежа Кине, су такође били безуспешни јер је Нови Делхи одбио да направи било какав договор са Вашингтоном који би се протумачио као ограничавање утицаја Пекинга.

Упркос наизглед неумољивом расту кинеске моћи, било би преурањено тврдити долазак нове евроазијске империје. Лекције из епохе Мекиндера су вероватно овде поново корисне. На почетку 20. века многима се чинило да је Русија на путу да постане светска надмоћна сила, заједно са САД-ом. Руски премијер Пјотр Столупин изјавио је 1907. Да је све што Русији треба да постигне пуну величину “20 година унутрашњег и спољашњег мира”. Столпин је 1911. убијен од стране радикалног социјалисте а 1914. Русија је ушла у Балкански рат који је постао Први светски рат. Три године касније Руско царство се распало.

Кина се среће са сличним унутрашњим и спољашњим невољама које би могле да униште њен спектакуларни успон. Избегавање унутрашњих и спољашњих криза наредних 15 до 20 година може се показати као тежи задатак Пекингу од креирања Евроазије.

Аутор текста: Артиом Лукин је ванредни професор на Факултету за регионалне и међународне студије, далекоисточног федералног Универзитета у Владивостоку, Русији

(The Diplomat превод Маја Орлић)

Ознаке: SRBIN info, Евроазија вести, Кина вести, свет вести, србин инфо