Прочитај ми чланак

Да ли је Шведска била у праву?

0

Слушати епидемиолошку струку у Шведској значи кретати се без маске у затвореним јавним просторима, слободно излазити у ресторане, кафиће и ићи у школу.

Заправо, у Шведској се може све оно што се у осталим европским земљама у последњих годину дана сматрало главним оружјима против ширења вируса – локдаун, полицијски час, затварање граница, обавезно ношење маски и сличне мере којима се драстично мења свакодневица грађана.

Шведска влада је одлучила да мере које предузима против пандемије требају бити утемељене на доказима. Њихов став је да ако се погледају мере које сада предузимају различите земље, видеће се да оне имају врло мало темеља у доказима.

„Оно што сигурно знамо познато је већ више од 150 година, а то је да у пандемији треба прати руке како због себе тако и због других. Али остало, попут затварања граница, затварања школа, социјалног удаљавања, углавном нема знанствену подлогу“, рекао је један од водећих шведских епидемиолога.

Шведска струка тако је закључила да затварање носи више штете него користи и да има врло ограничен учинак.

Иако је под притиском коронавируса у јесен прошле године и Шведска донекле пооштрила мере, стратегија се у суштини није битно променила. И даље је њихов став да је талас заразе незаустављив и да ће сваку земљу на континенту погодити подједнаком снагом без обзира на предузете мере.

Данас, годину дана па и више од почетка пандемије, Шведска има девету највећу стопу заразе у Еуропи и шесту најмању стопу смртности на континенту према подацима Европског центра за превенцију и контролу болест.

Шведски је болнички систем уз доста напрезања и захваљујући енормним материјалним ресурсима успео да издржи два велика таласа заразе и сада се налази усред трећег, а шведски грађани и даље уживају вероватно највећу слободу од епидемиолошких рестрикција у Европи.

Међутим, шведски приступ пандемији није бајковита прича, него у сваком погледу скупо плаћена битка за нормалан живот и здравље нације, која је оставила многа неодговорена питања.

Недељама је шведска струка уверавала јавност да се пандемија неће догодити, а догодила им се и у неким данима од коронавируса умирало је и преко 100 људи.

Онда је исти онај епидемиолог с почетка текста рекао: „Шведска није успела да заштитити старије грађане, нисмо се довољно потрудили. Требало је да раније забранимо посете домовима за старије и немоћне особе.“

О шведској стратегији једни су писали као опасном експерименту на властиту становништву, други су Шведску називали последњом оазом личних слобода у Европи, а трећи су ширили сензационалистичке приче о „помору стараца“ и ускраћивању кисеоника или интензивне неге умирућим пацијентима.

Појавило се и неколико катастрофичних пројекција, тражило се и хапшење водећег шведског епидеиолога, почели су и да му прете смрћу, а он је тврдио да је шведска статистика прецизна и да је то вероватно разлог зашто су њихове бројке реалистичније и што се чини да имају више случајева него многе друге земље.

Швеђани никада нису прихватили маске, главни епидемиолог је чак и подстицао боравак напољу, мере су се из месеца у месец мењале, али никад драстично и на крају се показало да је шведски вишак смртности од 7,7 посто тек на 22. месту међу 30 европских земаља

Почетком фебруара, док је Шведска сваког дана на око 10.3 милијона становника имала око 4.000 новозаражених, јавност се бавила питањем треба ли поћи на скијање, а главни шведски епидемилог Тегнели је одбио да позове грађане да не путују у планине и шведска скијалишта била су распродата.

Питање да ли су Швеђани погрешили у пандемијској стратегији или поступили разборитије од већине европских земаља вероватно никад неће добити одговор.

Остаје чињеница да је Шведска у пандемији што се тиче јавног здравства прошла битно лошије од нордијских суседа и битно боље од остатка Европе.

У пар рећеница и сада се шведска стартегија своди на ово:

„Људи који би иначе умрли за неколико месеци умиру данас и наравно да то није добро, али учинци локдауна иматће још страшније дугорочне последице које још нисмо ни почели сагледавати. Врло мали постотак људи озбиљно оболева, још мањи умире, а главнина пандемије догађа се тамо где је не видимо, код људи са занемаривим симптомима који никад неће затражити лекарску помоћ. Вирус се неће зауставити док се не нађе у слепој улици, односно док не постигнемо колективни имунитет, прележавањем или вакцинацијом или са обе ствари.“