Прочитај ми чланак
Амерички десничари све отвореније говоре да не гомилају оружје за одбрану од провалника, већ за одбрану од државе
Десница у САД има своје специфичности, и у много чему разликује од оне у Европи. Али неке карактеристике које постају све израженије могу се упоредити и са европском десницом. Видљив је снажан тренд дистанцирања од mainstream десног центра, нарочито у базичном тзв. grassroots домену. Реч је о одбацивању политике Републиканске странке, тј. њеног централног става, док јачају поједине фракције и нови покрети. То нимало не изненађује пошто је политика републиканаца еволуирала до исте тачке где се налазе и њени наводно главни супарници – демократе.
Обе водеће de facto једине америчке странке данас су увелико гласноговорници секција крупног капитала, а, пошто је реч о САД, кад кажемо “крупни”, заправо мислимо на “гигантски”. Често ни основна диференцијација између две странке више није видљива, па тако велике корпорације, које играју насигурно, подједнако донирају новцем обе опције.
Узме ли ссе притом у обзир и чињеница да је економска криза у САД, упркос фризираним статистикама које говоре о опоравку, и даље снажна, баш као и у Европи, долази до све већих тензија на обе стране политичког компаса. Наравно, треба имати на уму да су и америчка левица и десница реторички знатно другачија од европске, али у есенцији политички компас је, упркос свим критикама, и даље показатељ неких основних тенденција.
Америчка левица је прва ступила на сцену после избијања кризе. Покрет Occupy Wall Street био је изузетно важан догађај који се земљом проширио муњевитом брзином. Могли бисмо рећи да је тај покрет изузетно успешно савладао онај често најтежи део – организацијски – али у кораку примене теорије (а неку строго дефинисану теорију није имао) све је стало и урушило се. Ипак, то је био прави grassroots левичарски амерички покрет, са јасно дефинисаним проблемом (99% против 1%), али то му је донело и проблеме – у првом реду, као аутентични покрет левичарске предиспозиције, био је лишен икакве конкретне (финансијске) помоћи, а и медијски линч је био гротескан. Трајно отписати концепт Occupy покрета било би погрешно. Он се свакако може вратити ревитализован новим спознајама и идејама о томе како кренути даље из тачке где је запело. Штавише, сваки покрет који толико спонтано и толико тачно, чак нехотично, намеће питање класне разлике никад не може сасвим нестати.
ДЕСНИЦА И „МРСКА ДРЖАВА“
Али сад долази време буђења друге стране политичког компаса. Америчка десница, у првом реду десница разочарана mainstream политиком, све је снажнија, компактнија и спремнија да манифестује утјецај. Њу полако али сигурно подгрева цела војска конзервативних јавних лица, а у САД се то примарно своди на утицајне радијске коментаторе. Такав концепт Европи није толико познат, али у Америци, где је и медијска сцена знатно другачија (нема снажних јавних медија), десничарски коментатори уједно су главни “идеолози”.
Идеолошки гледано, америчка десница је широки спектар разних тенденција које варирају од умереног конзервативизма до крајње радикалних профашистичких идеја. Нова десница, она која за петак најављује велики марш на Вашингтон, комплексна је комбинација целог спектра.
Постоје класичне економске тенденције типичне за америчку десницу – инсистирање на што мањој улози државе у кориговању тржишта, па све до радикалнијих тенденција, попут религијског фундаментализма, расизма и мржње према илегалним имигрантима. Алтернативни десничарски mainstream у САД напорно ради на дистанцирању од радикалнијих погледа, али било би наивно веровати да они нису присутни, као што би било наивно веровати да чињеница како се на позицији председника земље налази црнац не утиче на јачање управо тих радикалних елемената.
Али есенција овог покрета није утемељена на крајностима, мада ће постојање тих крајности бити главно оружје против њега у процесу медијске дискредитације. Главни мотив који се већ годинама провлачи кроз све истакнутију нову десницу је свакако питање америчког устава. За нове америчке десничаре устав постаје готово митска светиња, темељ из ког се формира комплетан њихов став сукоба према владајућим демократима, али и знатном делу опозицоне Републиканске странке. На пример, питање о праву на ношење оружја постало је изузетно актуелно питање. Десничари у САД су данас уверени да им власт, тј. “мрска држава”, жели одузети оружје, и пружају огроман отпор. Јесу ли у праву? Сигурно је да ту постоји много претеривања и да је параноја већ прилично узела маха. Многи десничари држе да су масакри у САД, на пример, покољ деце у школи Сенди Хук, заправо били оркестрирани потези која би имали за циљ да им одузму оружје. Неки иду и корак даље тврдећи да се масакр чак није ни десио. Влада такође има неке аргументе на својој страни: чињеница је да у САД велики број људи гине због масовног поседовања ватреног оружја.
ОРУЖЈЕ НА ОБЕ СТРАНЕ
Да ли америчка власт има за циљ да разоружа сопствену популацију? Свакако. Нема говора да се борба власти против оружарског лобија води искључиво са племенитим идејама о заштити становништва од лошег руковања ватреним оружјем. Народ под оружјем је неминовно опасан за владајућу класу, и било би наивно сматрати да та иста владајућа класа тога није свесна и да активно не ради да уклаони ту опасност. Колико је пак добро што се то оружје налази у рукама разних параноидних десничара, то је сасвим друго питање којме можемо приступити на разне начине.
Данашњи амерички десничари, међутим, све отвореније говоре да не гомилају оружје за одбрану својих некретнина од провалника, већ за одбрану од државе. Њихови критичари, па и у њиховим редовима, истичу да је сво то оружје заправо бескорисно и да, реално гледајући, немају никакву шансу против државног репресивног апарата. Наравно, кад се говори о САД, земљи која је строго забрањивала власти у Кијеву употребу силе против „мирних демонстраната”, сваки покушај било какве оружане побуне код куће био би угушен силом у кратком року, а операција би се вероватно правдала „борбом против домаћих терориста”.
Ипак, чињеница је да се оружје у САД гомила на обе стране. Десничари се наоружавају, као и снаге безбедности, које се све више фокусирају на припрему за управо такве евентуалности. Употреба дронова изнад америчког неба само је још један показатељ већ знатне нервозе унутар система, као што је то и масовна шпијунажа сопственог становништва путем програма NSA.
Постоје одређени представници политичке класе којима и ова grassroots десница још увек верује. То су у првом реду представници либертаријанске опције јер она готово савршено излази у сусрет њиховим захтевима, било да се ради о заштити устава, економији, па чак и по питању спољне политике. Управо то питање спољне политике изузетно је занимљиво – неки критичари тврде како се ради о покушају америчког “изолационизма”, али ова струја не гледа на то на такав начин. Либертаријанци, попут Рона и Ренда Пола, тврде да америчко уплитање у унутрашња питања других земаља ствара само проблеме и за САД и за свет. Многи данас симпатишу такве ставове и одбацују Обамин агресивни интервенционизам као и агресивност претходног председника Буша.
МАРШ НА ВАШИНГТОН
Ако се водимо идејом да у сваком покрету ваља покушати пронаћи нешто добро, онда је ово најбоља карактеристика америчке нове деснице, која она жестоко одбацује агресивну политику разних демократских и републиканских јастребова. То не значи да би их само због тога требало подржати, али немогуће је не препознати да је то изузетно важно јер би примењено као службена спољна политика свакако имало стабилизацијски ефекат на цео свет. Али права лавина параноидне и екстремне реторике краси нову америчку десницу.
Кад говоримо о grassroots или новој десници, покретима који гравитирају око Tea Party и сличних организација, морамо имати на уму како она, нарочито кад заговара слабљење државе и јачање тржишта, одговара појединим припадницима крупног капитала. Наравно, не свима, јер амерички капитализам је прилично лицемеран економски модел: кад су банке почеле да пропадају 2008, у њихово спасавање ускочила је управо држава. Да је у САД заиста на снази чисти капитализам, те банке би биле пуштене да пропадну.
Другим речима, слободно тржиште вреди за оне мање, за мале предузетнике, иноваторе, оне којима се САД дичи као есенцијом америчког сна, док иста правила не вреде за господаре плутократије, ултрабогаташку класу која је до сада постала толико моћна да може држави командовати такву у теорији антикапиталистичку интервенцију администрације Барака Обаме. Један сегмент крупног капитала ипак ће подржати десницу, али кључна подршка стићи ће, што је сасвим логично, из редова средње и ситне опортунистичке буржоазије, која је спремна на све радикалније мере како би спасила своју све несигурнију егзистенцију у ери мрвљења свих међукласа. Можда им се придруже и поједини радници, али тешко, чак и у САД, где је класна свест брутално угњетавана свом силом медијске пропаганде, радници ипак схватају да десничарске манифестације не заступају њихове интересе.
Једна фракција ове деснице, прилично екстремна и лишена додира са стварношћу, у петак је кренула са конкретним потезима. Наиме, тада је одржан „марш на Вашингтон“, а покрет се назива Операција: Америчко Пролеће. Покрет предводи пензионисани пуковник америчке војске Хари Рајли. Из покрета истичу да долазе да „свргну” Обаму, али и републиканце и да успоставе владавину свог „трибунала”. У јавном прогласу не позивају на насиље, него тврде да очекују да ће власт „сама поднети оставку”.
РАЈЛИЈЕВИ ЗАХТЕВИ
Колико је ово заиста напета ситуација, а колико још један show, тешко је рећи, али све упућује на то да се ради о прилично бизарној организацији. Тешко је било очекивати масовније окупљање из релативне анонимности, иако су Рајли и његове присталице тврдиле да очекују „између 10 и 30 милиона” људи на скупу.
Организатори очекују долазак разних група, међу њима су и оних које се могу назвати парамилитарним организацијама. Тврде да планирају да „заузму” Вашингтон по узору на покрет Occupy, односно планирају да остану на улицама или у камповима све док се њихови захтеви не испуне.
А који су захтеви у питању? Рајли објашњава: „Тражимо да оду Барак Обама, Џо Бајден, Хари Рајд, Митч Меконел, Џон Бехнер, Нанци Пелози и Ерик Холдер – то ће бити почетак уставне обнове. Сви они су напустили амерички Устав и нису достојни да задрже позицију која позива на статус служења”.
Америчка десница јесте све снажнија, али очито њоме доминирају групе које су још увек предмет медијског куриозитета, а не праве претње за америчку власт. Ова група тврди да има за циљ да сруши „социјалистичку-фашистичку-марксистичку диктатуру и тирански систем”, а као своје нове лидере види радикалније представнике Републиканске странке, попут Теда Круза, Алена Веста и сличних.
Упркпос готово сулудим прогнозама, програмима и идејама којима се баве Рајли и његови присталице, овај покрет ипак јасно показује актуелни тренд у америчкој десничарској grassroots политици. Она постаје све радикалнија, па тако и сам Рајли између редова поручује да, ако овај покрет пропадне, насилни сукоб ће постати неизбежан.
Може се закључити да ће се ситуација у САД и даље кретати према све већој и опаснијој радикализацији деснице. Људи као што су Рајли добијаће све више пажње, што својим екстравагантним најавама, што конкретним потезима. Без обзира што је за петак најављени марш увелико производ једног ексцентричног става, чињеница је да САД постају буре барута и да власт још увек не зна како ће с тим изаћи на крај.
( Стандард )
