Прочитај ми чланак
(eurasiareview.com – Usama Nizamani)
Разложно закључујући, Ваздушне снаге САД (US Air Force) су одлучиле да по први пут објаве своје недоумице и становиште о употреби најразорнијег оружја конвенционалне војске – после четири године трајања Другог светског рата рата, 6. и 9. августа 1945. – започетог изненађујуће смелим нападом Јапана на Перл Харбур, или боље рећи, несмотреном војничком одлуком.
Оно што је подложно расправи јесте способност брзог одлучивања америчке администрације: да ли ће се више компромитовати од својих јапанских противника, ако на јапанском народу употреби тако разорно и смртоносно оружје ( да би окончала рат ) ?
Реалисти су онда могли рационализовати познатом “ у љубави и рату све је дозвољено”, или су, као они из “бомбашког лобија”, како их описује генерал Куртис Ле Меј из Ваздушних снага САД, могли с тугом али исправно резоновати, да се Јапанска империја мора савладати “психолошким шоком” – и тај поглед је предмет расправе у академском свету.
Одлука да се нуклеарна бомба детонира изнад глава америчких непријатеља још ће послужити као стална и глобална непријатност која ће пратити САД кроз историју. Јер , оно што је довело до војног супротстављања две земље и коначног пада Јапанске империје, узроковало је и масовну смрт стотина хиљада људи и непрегледне хрпе рушевина у јапанским градовима Хирошими и Нагасакију.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Међутим, то неће бити довољно, као ни другим аспирантима који су присиљени да следе нешто налик домино ефекту. Почевши од совјетске Русије, која није хтела да дозволи понављање друге језиве битке за Стаљинград. Слично томе, Де Голова Француска, у 1960., помирила се са горком истином да непроходна Мажино-линија није била довољна да заштити земљу од инвазије нацистичке Немачке, или било кога ко представља егзистенцијалну претњу за њу. Као и Кинези, који нису хтели да доживе судбину Јапанци у рукама Американаца, односно да буду у рукама Совјета, као резултат њиховог сливања у идеолошки залив са Совјетима, чиме су извршили успешну пробу на Лоп Ниу у 1964; затим Индијаца у 1974, поражених на Покрану 1962. од Кинеза, оставши тако угрожени и рањиви на још колонијалне потчињености; па Пакистана, који је подлегао индијској агресији на незаштићеном источном крилу 1971. и прибегао сопственом тестирању нуклеарног оружја, после убедљиве индијске серије тестова у мају 1998, на Чаги у Балучистану.
Нуклеарно одвраћање је до сада спречило конвенционалне обрачуне (на границама), или било кога да уђе у директан нуклеарни сукоб, схватајући последице сигурног узајамног уништења (примери кубанске ракетне кризе или индијско-пакистанске мобилизације 2002. и 2008.).
Међутим, у последње време развој обухвата експлоатацију сајбер-технологије,која је била веома ефикасна у наношењу штете употребом неексплозивних или неинтервентних метода,у оперативном домену назване „сајбер-нападом“. Они су у последње време постали фокус дефанзивних стратега, функционера и разних војних лица широм света. Прва велика а обзнањена употреба смелих сајбер напада је остварена сарадњом америчко-израелских званичника у циљу успоравања операције обогаћивања уранијума у Ирану, центру за обогаћивање уранијума у Натанцу.
Вирус је званично назван својим кодним именом „Olympic Games“, популарност и славу стекао је под именом „Stuxnet“. Његова заједничка производња је спроведена у САД и Израела, пошто је одобрена од тадашњег председника Буша у 2006., али његову употребу из Форт Мида, седишта Агенције за националну безбедност у 2008., је надгледао његов наследник, председник Обама, из ситуационе собе у Белој кући. Трошкови за производњу сајбер-оружја захтевали су милионе долара. Али је оно добродошло као алтернатива уништавању места за обогаћивање уранијума Ирана на конвенционалан начин, који је (требало да буде) коришћен од стране САД као средство преговарања док су операције Иранаца стајале (бар)парализоване од рачунарског црва.
Поред успоравања Ирана, способност да их се примора да седну за преговарачки сто није спорна, посебно како су Иранци после деловања рачунарског црва предузели мере за превазилажење пропуста на различитим нивоима како би се обезбедила сигурност богаћења или ширење пословања, и како су од тада ( према различитим извештајима) упорно повећали обогаћивање уранијума.
Међутим, питање од милион долара које се назире у овој ситуацији је какав је преседан учињен на плану глобалне безбедности и међународних сила? Да ли би то могао бити Хирошима и Нагасаки сајбер ратовања, посебно имајући у виду какве ће бити последице „проглашених“ и „својствених“ потеза, какав ће утицај имати на друге светске силе? Можда би обично “да” било поједностављен одговор, јер остаје мало недоумица које ће друге спречити да не прате започето. „Олимпијске игре“ могу врло лако бити „Мали дечко“ сајбер-ратовања, као што ни било каква Алпска линија, или нуклеарно одвраћање само по себи неће бити довољно да осујети за то способне државе да залазе једна другој у двориште преко виртуелног света.
Једини начин да се то обезбеди је у идентичном одговору на стратешки вакуум настао после нуклеарног напада на Хирошиму и Нагасаки. Она само лежи у неминовној реализацији сличних способности (сајбер ратовања), да се изврши контранапад са сличним ефектом и магнитудом на непријатељске државе, као средство одвраћања или, можда, убеђивања. Укратко, слично тежњи нуклеарног одвраћања, одговор на масовне, неодбрањиве и прецизне сајбер претње осетљивим и вредним (националним) средствима (инфраструктура) лежи искључиво у сајбер одвраћању. Постоје убедљиви разлози због којих се чини да је то једини начин.
Прво, за разлику од конвенционалних интервентних средстава војске, употреба сајбер оружја је прецизна, а што је најважније не носи негативне или (непожељне) драстичне недостатке рата, као што је ризик од великих жртава, колатералне штете или тона рушевина, као резултата разарања употребом разноврсне ватрене силе, укључујући бомбардовање из ваздуха.
Такође, сајбер оружје не ствара уобичајене сцене смрти и разарања у виду масакра или потпуног уништења локалне популације, за разлику од призора изазваних употребом нуклеарног оружја. Мада, то на било који начин не служи да се аргументује теза о непотребности нуклеарног оружја и не подразумева да оно нема своје место и примену у данашњим стратешким аспектима. То би пре личило на погрешно аргументовање, незасновано на процени компликоване динамике међународне безбедности.
Осим тога, одлука да се не настави са програмом сајбер оружја (на нивоу на којем служи за одвраћање) оставиће многе рањивим на агресивност сила које њиме располажу, или недржавних актера, а самим тим и као резултат тога, напустиће, не само безбедност, већ и функционалност националне имовине, милионима или милијардама долара исказаним вредности – оставиће их на вољу државама уљезима – а то могу бити и информације у поседу приватних корпорација, као што су, банковни рачуни, кредитне картице, други лични податаци и сл
.Поред цивилне и војне инфраструктуре и инсталација које могу остати угрожене, можемо укључити: електричну мрежу-станице, постројења за производњу енергије, укључујући бране, цивилне и војне ваздухопловне операције и контролу, нуклеарна постројења (Натанц може да послужи као пример), националне обавештајне податке , индустријска постројења и војне комплексе; застрашујуће – космичке операције такође, укључујући свемирске станице, трансфер и мисије – што не може бити леп призор за било коју државу ангажовану у свемирским операцијама – нити било какав износ капитала више вреди ризиковати.
Исто важи и за друге осетљиве инсталације код којих може бити инуковано самодеструктивно понашање (сајбер оружјем), али не морају се њима ограничавати потенцијалне мете сајбер оружја. А од својстава потенцијала и капацитета сајбер оружја,која застрашујуће лебде данас над нама, зависи да ли ће државе бити приморане да размишљају о сопственој способности сајбер одвраћања, као средству заштите и превенције агресије.
Али, у исто време, агресор ће бити и алармиран, обавештен о идентичним последицама које би имало његово деловање сличним средствима. Шта више, поред поседовања могућности, државе ће вероватно бити приморане да их демонстрирају тестовима, с циљем да их прикажу као функционално средство одвраћања и, најзад али не на последњем месту, као убедљив доказ да је интелигенција постала јунаштво, неопходно за ефикасну примену нових (виртуелних) способности у конфликтима у реалном времену. Тачка која наново налази поткрепљење у студији случаја напада на центар за обогаћивање уранијума Натанц.
За Србин.инфо превео: Александар Јовановић – „Микрорем“, mikrorem.com
