Цео свет види, Европа је постала небитна

Метју Карнитшниг

06:40 17.10.2023.

Европа више не мора да се брине због заједљиве опаске Хенрија Кисинџера о томе да нема кога за позове када пожели „да се чује са Европом”. Због тога што нико више и не зове

Европа више не мора да се брине због заједљиве опаске Хенрија Кисинџера о томе кога да нема кога за позове уколико хоће „да се чује са Европом”. Нико више и не зове

Од безброј геостратешких илузија – које су биле разорене последњих дана – оне који бораве на Старом континенту највише би требало да отрезни следећа: никог више није брига шта Европа мисли. На више различитих жаришних тачака, од Нагорно-Карабаха до Косова и Израела – Европа је сведена на улогу благонаклоне невладине организације, чија је хуманитарна помоћ добродошла, али која се у сваком другом смислу игнорише.

Блок који броји 27 држава никада није успевао да се избори да артикулише кохерентну спољну политику, узимајући у обзир различите националне интересе који су били у оптицају. Чак и поред тога, Унија је и даље била значајна узимајући, превасходно због величине њеног тржишта. Међутим, глобални утицај ЕУ вене, услед световног опадања њене економије и неспособности да пројектује војну моћ у време растуће глобалне нестабилности.

Уместо геополитичке силе – коју је обећавала председавајућа Европске комисије, Урсула фон дер Лајен, када је преузимала ову дужност 2019. године – ЕУ се свела на паневропског патуљка, који у извесном смислу збуњује главне играче за столовима са највећим улозима, брукајући се услед какофоније сопствених противречности.

Противречности у ЕУ

Уколико то звучи превише оштро, размотримо претходна 72 часа: након што су припадници Хамаса починили масакр стотина израелских цивила током викенда, председник европске Комисије за проширење Оливер Вархељи објавио је у понедељак да ће блок „сместа” суспендовати помоћ у износу од 691 милион евра коју даје Палестинским властима. Неколико сати касније, словеначки члан комисије Јанез Ленарчић противречио је свом мађарском колеги инсистирајући да ће се са давањем помоћи наставити колико год буде потребно.

Медијска секција Комисије потом је најавила да ће Европска унија спровести „хитну ревизију” неких програма помоћи како би били сигурни да се она не преусмерава на финансирање терористичких делатности – јасно указујући да се провере против злоупотреба сада не примењују.

Што се тиче шефа спољне политике ЕУ, Жозефа Бореља, исход било које ревизије помоћи Палестинцима је већ сада неупитан: „Мораћемо да дајемо више, а не мање помоћи”, рекао је он у уторак.

Да сумирамо: током периода од 24 часа Комисија је прешла пут од објављивања да ће обуставити сву помоћ коју даје Палестинцима до указивања да ће повећати доток средстава.

Одговор ЕУ на догађаје на терену у Израелу није био мање збуњујући. Чак и у време док је Израел још прикупљао тела страдалих у најужаснијем масакру у историји јеврејске државе, Борељ – дугогодишњи критичар ове земље који је практично проглашен непожељном особом – прибегао је оптуживању обеју страна (bothsidesing).

Борељ, шпански социјалиста, осудио је Хамасов „варварски и терористички напад” док је, такође, прекорио Израел због блокаде Газе, те указао на „патњу” Палестинаца који су изгласали Хамасов долазак на власт. Шпанчев приступ оштро је супротстављен приступу Урсуле фон дер Лајен, која је недвосмислено осудила нападе (у серији објава на Твитеру) и која је пројектовала израелску заставу на фасаду своје канцеларије.

Ови потези одмах су изазвали протесте из других делова ЕУ, пошто је Клер Дејли (Clare Daly), ватрена левичарски оријентисана посланица из Ирске, довела у питање саму легитимност фон дер Лајенове, поручивши јој „да умукне”.

До средине недеље, утврђивање позиције Европе о текућој кризи било је као гађање мете у пикаду – са повезом преко очију.

Крваве руке

Упоредимо ово са порукама које пристижу из Вашингтона: „У овом тренутку, морамо бити кристално јасни”, рекао је у уторак амерички председник Џезеф Бајден у специјалном обраћању „Ми смо уз Израел, и учинићемо све како би Израел располагао са оним што му је потребно да заштити своје грађане, одбрани се и одговори на овај напад.”

Бајден је нагласио да је позвао Француску, Немачку, Италију и Велику Британију да разговарају о овој кризи. Знаковито је да се на овом списку није нашао нико од „лидера” ЕУ.

У уторак, Борељ је организовао хитан састанак министара спољних послова ЕУ у Оману, где су се већ окупљали, како би расправљали о ситуацији у Израелу. А израелски министар спољних послова, Ели Коен (Eli Cohen), одбио је да учествује, чак и преко видео линка.

То не би требало претерано да зачуди, с обзиром на досадашњу европску политику према Ирану, који током више деценија подржава Хамас и чије вођство слави нападе који су изведени током викенда. Иако Иран негира непосредно учешће, многи аналитичари наводе да пажљиво планирани напад Хамаса не би било могуће извести без тренинга и логистичке подршке из Техерана.

„Хамас не би постојао да нема иранску подршку”, рекао је у среду амерички сенатор Крис Марфи, члан сенатског Комитета за спољне послове из редова демократске странке. „Тако да је у извесном смислу непотребно цепидлачење о томе да ли су блиско умешани у планирање ових напада или су једноставно деценијама финансирали Хамас, обезбедивши им могућност да планирају ове нападе. Нема сумње да су иранске руке окрвављене.”

Упркос сталним показатељима иранских злоћудних активности широм региона, укључујући привођење и задржавање европских дипломата који су били на одмору у Ирану, Борељ изнова и изнова настоји да оствари контакт са тврдолинијашким режимом у Техерану, надајући се да ће обновити тзв. нуклеарни договор са светским силама, из којег је иступио амерички председник Доналд Трамп 2018. године.

Прошле године, Борељ је чак путовао у Иран како би покушао да обнови разговоре, упркос гласним приговорима тадашњег израелског министра спољних послова Јаира Лапида. Ако ништа друго, Борељ је бар доследан.

„Иран жели да збрише са лица земље Израел? Ништа ново”, рекао је Политику 2019. године, док је још увек обављао дужност шпанског министра спољних послова. „Морате да живите са тиме”.

Сада Европа мора да живи са последицама избора своје погрешно усмерене политике и губитком кредибилитета у Израелу, јединој демократији у региону.

Шоу Шарла Мишела

Још један очигледан пример геополитичке немоћи ЕУ је Нагорно-Карабах, регион у Азербејџану претежно настањен Јерменима.

Сукоб је дуго тињао, али на њега су заборавили готово сви у свету, осим председника Европског савета Шарла Мишела, који је отпочео амбициозну дипломатску акцију почетком ове године усред обновљених напетости.

У јулу, Мишел је угостио лидере Јерменије и Азербејџана у Бриселу, што је био шести такав састанак. Он је разговор описао као „отворен, искрен и садржајан”. Чак је позвао лидере на специјалан самит у октобру на „мултилатерални састанак” са Немачком и Француском у Гранади.

Није било суђено да се деси. До тада, Азербејџан је освојио регион и покренуо избеглички талас са преко 100.000 људи који се упутио према Јерменији. Европа, у очајничкој потреби за природним гасом из Азербејџана, била је немоћна да учини било шта осим да немо посматра.

Раније током месеца, Мишел је окривио Русију, традиционалног јерменског заштитника у региону за овај фијаско. „Свако може јасно да види да је Русија издала јерменски народ”, изјавио је Мишел за Јуроњуз.

Слични образац одиграо се и на Косову и Метохији – где Европљани покушавају годинама да испослују трајни мир између албанског и српског становништва. Главна несугласица овде се односи на статус северног дела Косова, који се граничи са Србијом и где Срби чине већину од око 40.000 становника.

Борељ је чак именовао „специјалног представника за дијалог Београда и Приштине” и друга западнобалканске питања. Тренутни вршилац ове дужности, Мирослав Лајчак, бивши словачки министар спољних послова, није био срећне руке. Иако је Лајчаку била додељена раскошна титула пре три године – супротстављене стране су, у најмању руку, данас удаљеније него раније.

Европска унија је потрошила небројане милионе покушавајући да стабилизује регион, финансирајући организације цивилног друштва, школе, па чак и полицијске снаге.

Када се, међутим, појавила опасност да се напетости развију у општу борбу након упада српских милитаната на север Косова прошлог месеца, ЕУ је била принуђена да прибегне свом добро опробаном механизму за разрешење криза: Ујка Сему.

„Прво смо критиковани за премало лидерског уплива у Европи, а потом за превише” рекао је амерички дипломата Ричард Холбрук 1998. након што је Вашингтон приволео своје невољне европске савезнике да се укључе у настојања да се обустави кампања „етничког чишћења” коју је на Косову покренуо југословенски лидер Слободан Милошевић.

„Чињеница је да Европљани неће пронаћи заједничку безбедносну политику у догледној будућности”, додао је Холбрук. „Ми смо учинили најбоље што смо могли да и они буду укључени. Али докле бих догурао у преговорима са господином Милошевићем да сам морао да кажем: ‘Извините ме, господине председничке, вратићу се за 24 часа, чим обавим разговоре са Европљанима’”.

Ризичан посао

Не треба гледати даље од Украјине да би се установило да је Холбрукова теза и данас на снази. Иако је ЕУ урадила онолико колико је могла, обезбеђујући десетине милијарди евра финансијске, хуманитарне и војне помоћи – то није ни изблиза довољно да помогне Украјини да обузда Русе. Да није било америчке подршке – руске трупе би биле стациониране дуж источног крила ЕУ од Балтика до Црног мора.

Тешка ситуација у Украјини истиче јаз између европских геостратешких аспирација и реалности. Иако Европа није предвидела општу руску инвазију, она је годинама говорила о потреби да побољша своје одбрамбене капацитете.

„Морамо се борити за нашу сопствену будућност, као Европљани, за нашу судбину”, објавила је тадашња немачка канцеларка Ангела Меркел 2017. године. А затим се ништа није десило.

Реалност је да ће увек бити лакше ослонити се на Вашингтон него постићи европски консензус о спољнополитичким питањима и војним капацитетима. То је разлог зашто европска расправа о безбедности више личи на фантазијски фудбал [1] него на Ризико.

Након што је Бајден одлучио да пошаље амерички носач авиона у источни Медитеран као одговор на нападе Хамаса од 7. октобра, Тијери Бретон, француски члан Европске комисије рекао је да је потребно да Европа размисли о градњи сопственог носача авиона.

Чак ни у Бриселу овај коментар није могао да изазове ништа друго до подсмеха. Упркос свој реторици о нужности да Европа игра већу глобалну улогу, изгледа да ни лидери две највеће земље чланице ЕУ – Француске и Немачке – нису озбиљни у вези тога.

Док је Бајден био у Оперативној просторији (Situation Room) у Белој кући како би размотрио текућу кризу у Израелу, француски председник Емануел Макрон и немачки канцелар Олаф Шолц били су заузети састанчећи у Хамбургу. Након што су се сагласили да ће појачати своје напоре да срежу бирократске процедуре у ЕУ, они су се, заједно са партнерима, упутили на излет крстарењем.

Лидери су прослављали своје успешно доношење одлука у локалном пристаништу, уз пиво и тзв. фошбрojхен, хамбуршке рибље сендвиче. Сунце се помаљало на хоризонту.

Али што је најважније: ничији телефон није зазвонио.

________________________________________________________________________________

[1] Алузија на игру која се заснива на томе да играчи формирају тимове од реалних играча и онда се на основу постојећих статистичких показатеља израчувају резултати