1.јануара ове године ступиле су на снагу економске санкције Русије против Турске, што је објављено после обарања руског бомбардера од стране турског, на небу изнад Сирије.

У Анкари су се, не уводећи своје мере као одговор, спремили да се жале Светској трговинској организацији. Посебно екстравагантно су зазвучале речи Мустафе Елитаса, турског министра за економију, о томе да у трговини мора да постоји „морална основа“. Руководилац Министарства за економски развој Русије, Алексеј Уљукајев, потсетио је да СТО има Статут који дозвољава да се, уколико постоји претња по националну безбедност, ограниче трговинске везе са другом страном – чланицом те организације. Турски економиста Ерхан Асланоглу процењује да губици турског бизниса од руских мера ограничења могу да достигну и 10 милијарди долара.

Можда је стварно тако нагло погоршање билатералних односа, као ово последње, за некога и било неочекивано, али се мора признати да руско-турска привредна сарадња никако није могла да отклони политичке несугласице које постоје између Москве и Анкаре, и које су јачале како се заоштравала криза са Сиријом. У пролеће 2015.године протурске, просаудијске и прокатарске оружане групације које су деловале у Сирији, почеле су да наступају као јединствен фронт. У лето и почетком јесени влада Сирије се нашла у тешком положају: после пада Палмире и започетог опкољавања Дамаска пројектили су падали и у центар сиријског главног града.

Политика сваког турског режима је увек садржала и претензије на Киркук и Алепо, а „арапско пролеће“ које су покренули Американци, изгледало је да доприноси да се те жеље и остваре. Следећи корак Анкаре је требало да има и формирање на северу Сирије „зоне забрањене за летове“ која би била под контролом турске армије, где је могла да се смести марионетска „прелазна влада“. Међутим, кампања руских ваздушно-космичких снага која је започета на молбу сиријске владе, омогућила је прелом не само у војним дејствима, већ и у међународној ситуацији.

Пошто су се у конфликту са Сиријом турске власти прерачунале верујући у радикалне групе џихадиста, оне нису добро срачунале све могуће последице. Као резултат, прокламована политика „са суседима – нула проблема“ се претворила у своју супротност. Заоштрила се ситуација са Курдима и у самој Турској. Према подацима који су стизали из југоисточних провинција земље тамо се много градова нашло под опсадом, а поступци структура моћи подсећају на понашање казнених јединица на окупираној територији.

Главни удар сносе четири велика курдска града са областима у њиховој близини – Дијарбакир, Џизра, Силопи и Нусајби. У казненој операцији је учествовало преко 10 хиљада војних лица заједно са тешким наоружањем. На те нападе снаге курдског отпора су одговарале. Погинули и рањени су се већ првих дана бројали у стотинама, при чему курдски лидери не траже ништа посебно. Живот у занатлијским и пословним деловима града Дијарбакир је практично заустављен, јер је у њему већ више од пола године на снази полицијски час.

За то време (док је град Кобана био у опсади од стране „Исламске државе“, терористичке организације која је забрањена у Русији) турске власти које саботирају преговоре са Курдима још од јесени 2014.не престају да траже унутрашње непријатеље. Састанак који је крајем године одржан у Москви између Партије демократије народа, коју у турском парламенту представља њен вођа Селахетин Демирташ, и Сергеја Лаврова, код Ердогана су изазвали нов и напад беса, који је тог политичара окривио за издају. Против курдских политичара који се залажу за то, да се југоисточним деловима да већа самоуправа, подижу се кривични поступци. Москва се без икаквих доказа оптужује за тежњу да распаљује „курдски сепаратизам“, али истовремено Анкара (и то не први пут) на највишем нивоу дочекује персоне какав је вођа „меџлиса кримско-татарског народа“ Мустафа Џемиљов.

Притисак на руски Крим, према чијим су се границама, по неким подацима, пребацивали борци турске ултра-националистичке организације „Сиви вукови“ који последњих недеља представљају само један од праваца Ердогановог деловања. Како иду преговори о налазишту гаса Левиатан ако није заборављена, згушњава се вишегодишња антиизраелска реторика Анкаре. Посета турског председника Туркменији није дала видљиве резултате, али је после Ердогановог повратака из Ријада објављено да ће Ердоган путовати и у САД где 31.марта треба да се одржи самит о нуклеарној безбедности. Ту може да се покаже да постоји прилично озбиљан комплекс проблема, обзиром на специфичну заинтересованост Анкаре за ракетно-нуклеарне технологије. Објављене су намере да се пољопривредни извоз пренапути са руског на блискоисточни правац, па чак и на афрички (Кенија, Танзанија, Етиопија и Нигерија), мада губици турских фирми због нестанка руског тржишта тешко могу да се у потпуности компензују.

Без обзира на то, пут према нормализацији билатералних руско-турских односа није затворен и Москва на то повремено указује. Са турске стране су потребна јавна извињења, материјалне компензације за нанесену штету и кажњавање извршилаца злочиначког наређења којим је оборен руски авион. Да ли у Анкари преовладава здрав разум? Ако ћемо да говоримо отворено – слаба нада. Према анкети компаније MAK Danismanlik, већина турских грађана одобрава уништење руског авиона (65%).

Највероватније ће се следећих месеци тактика турске стране састојати у томе да заједно са Вашингтоном, Дохом и Ријадом максимално закомпликује операцију руских ВКС у Сирији на гушењу терористичких банди. Такви покушаји могу да имају карактеристике не само војних провокација (1), већ и дипломатских корака који су усмерени на стварање немогућности да се проблеми реше политичким путем (2). Настављају се покушаји да се влада Башара Асада свргне на било који начин, сакупљају се помоћу оружја туркоманске и друге оружане формације, предузимају се поступци на потчињавању сиријских Курда, успостављено је заједничко деловање са властима Курдског аутономног региона у Ираку који помажу кријумчарење нафте у Турску. На дугорочном плану та политика има за циљ да прекроји политичку карту Сирије и Ирака у складу са експанзионистичком доктрином неоосманизма.

Очигледно је да ће у новој години Турска на Блиском Истоку и додирним рејонима представљати озбиљан дестабилизациони фактор. Истовремено, ситуација на Блиско Истоку се променила у корист Дамаска. Постоји и нада да ће канали за снабдевање терориста са турске територије у најскорије време бити затворени. У самој Турској је драматично заоштрено курдско питање. Како то у The Guardian констатује директор центра за руска истраживања на Билкентском универзитету, Норман Стоун, догађаји могу да се тако окрену да ће архитекте садашње политике Анкаре са тугом да се присећају добрих старих времена. И још: једина школа за председника Турске, каже Норман Стоун, је у томе да не провоцира Русију.

————————-

ПРИМЕДБЕ:

 1. Премештање АВАКСА из Немачке у Коњју може за регионалну безбедност да створи нове проблеме.

 2. Организација „Међународна амнестија“ је без икаквих основа оптужила Москву и Дамаск да теже да испровоцирају нове таласе избеглица и да тако створе допунски притисак на Турску, а Американци размишљају о мерама како да спасавају терористе од коначног уништења.

Извор: Фонд Стратешке Културе – Андреј Арешев

Ознаке: Андреј Арешев, блиски исток, геополитика, курди, Русија, Сирија, Турска