Прочитај ми чланак
(Дојче веле)
Битка за град Ипр на северозападу Белгије трајала је данима и није деловало да ће Немци или с њима сукобљени Французи да окончају скоро ову борбу у своју корист и да се ушетају у град. Ко зна колико би то још трајало да 22. априла 1915. године Немци нису одлучили да испробају једно ново оружје – отровни гас. Када је ветар у једном тренутку почео да дува према другој страни, према рововима у којима су били француски војници, кроз ваздух су полетеле боце с укупно 180 тона хлора. Убрзо се на супротној страни створио облак жуте боје. Био је то почетак ужаса који није променио само ток ове битке.
Французи су, црвени у лицу, почели да беже из ровова, гушећи се у властитом кашљу, готово потпуно слепи, без икакве оријентације. Те ноћи се угушило око 3.000 војника. Њих 7.000 је додуше успело да преживи, али са повредама које су осећали до краја живота. „Те ноћи, наука је изгубила своју невиност“, каже историчар науке Ернст Петер Фишер. До тада се она налазила у служби човека, његовог развоја и побољшања животних услова. „Тада је наука по први пут стала у службу уништења људских живота“, додаје Фишер.
Добитник Нобелове награде за хемију
Фриц Хабер – Јевреј који је смислио бојни отров у служби Немачке
Онај који је по први пут ставио хлор у службу једне ратне стратегије је један немачки хемичар – Фриц Хабер. Њему је, као научнику, итекако био познат учинак хлора, снажног отрова који иритира и уништава дисајне путеве, изазива гушење и кашаљ, те на крају доводи и до смрти. Осим тога, хлор је био изузетно јефтин, будући да је као један од нуспроизвода хемијске индустрије важио за отпад који постоји у великим количинама.
Фриц Хабер је у историју ушао као први научник који је своје знање потпуно подредио војсци и њеним потребама и циљевима. Након „успеха“ које је његово оружје доживело код Ипра, Хабер је унапређен у чин пуковника. Његов је слоган гласио: „У миру, у служби човечанства, у рату – у служби отаџбине!“, цитира Фишер овог некадашњег вођу хемијског одељења при ондашњем Пруском министарству рата. „То је било сасвим другачије време. Сви су покушавали да пронађу неки отровни гас који би могли да искористе у војне сврхе. Но, то је успело само Немцима. Они су једноставно били бољи – иако у овом случају бити бољи, заправо значи бити лошији“, објашњава Фишер.
Напад код Ипра је већ 1915. године био ратни злочин. Наиме, хашка конвенција из 1907. године још тада је забрањивала употребу и примену „отрова или отрованог оружја“. Упркос томе, Фриц Хабер је тада постао узор и то не само Немцима. Непосредно након ове битке почела је грчевита борба за најбоље научнике који је требало да развију ново хемијско оружје. „Свака земља у то време је желела да у својим редовима има паметног, храброг и амбициозног хемичара као што је био Хабер“, каже Фишер. А да ствар буде још бизарнија, по завршетку Првог светског рата 1918. године, управо је Фриц Хабер био добитник Нобелове награде за хемију – додуше, не за откриће примене отровног гаса, већ за открића на пољу синтезе амонијака.
Немци нису били једини који су током Првог светског рата користили хемијске отрове. Њих су на првој линији фронта примењивали и Французи, као и Британци. Отров као такав, међутим, ипак није имао утицај на исход рата. Он није могао да се користи сваки пут, већ само када су то допуштале временске прилике.
Добитак за индустрију
Па ипак, у Првом светском рату започео је сасвим нови развој чији је главни покретач била управо Немачка. Фриц Хабер није само створио молекуларне предуслове потребне за коришћење хлора у ратне сврхе, већ је врло добро знао да искористи и своје везе с индустријом. Током Првог светског рата, немачки хемијски концерн БАСФ производио је у великим количинама отровне гасове, а у његовом управном одбору налазио се управо Хабер. Он се на овом положају налазио и 1925. године, када је под окриљем БАСФ настао и концерн ИГ-Фарбен, који ће неколико година касније да започне производњу циклона Б.
Немачки војници током једног напада бојним отровом у Фландрији 1917. године
Од овог гаса ће у концентрационим логорима страдати милиони људи. Ова чињеница успела је да уздрма и самог Хабера, будући да је и сам био Јевреј. „Он је трагична личност. Хабер је отишао у Енглеску 1933. године. Истерали су га из Немачке, из домовине у чију службу је ставио своје целокупно знање“, каже Фишер.
Црвена линија
Вратимо се назад у Први светски рат. Тада је на ратиштима од хемијског оружја страдало укупно 90.000 војника. Један милион је био додатно повређен услед тровања плином због чега су многи од њих преминули у годинама након рата. Друштво народа, којем је припадала и Немачка, потписало је 1925. године Женевски протокол о забрани коришћења отровних гасова у ратовима.
Упркос потписима влада, истраживања на овом подручју су трајала и даље – углавном под маском научног трагања за што бољим пестицидима. И сам циклон Б био је регистрован, али и коришћен као средство против разних штеточина. Слично је било и с отровом агент оранж, којег су Американци користили током рата у Вијетнаму – и овај се отров заправо користио као средство против штеточина, а као таквог су га користили и Американци. Њихова намера је наводно била уништење зелених површина у Вијетнаму, тровање тла. Последице ових напада вегетација, животиње па тако и људи, осећају и дан-данас.
Сада се чека извештај контролора Уједињених нација, који треба да одговоре на питање – да ли је у близини Дамаска употребљено хемијско оружје. Иако стручњаци немају мандат да тврде која је страна користила бојне отрове, јасно је да би само њихово присуство значило подизање ужаса на виши ниво. „Са отровним гасом можете да радите шта год желите. Њиме погађате све и сваког који се налазе у циљаном подручју. Коришћењем хемијског оружја се заиста прелази последња, црвена линија. Тако рат постаје још стравичнији и нечовечнији него што је то иначе“, закључује Фишер.
