(Адванце)
Сједињене Америчке Државе су кренуле у свој империјалистички поход давне 1899. када су окупирале Филипине и такву политику воде већ више од сто година. Америчко царство данас нема колоније, али се зато прилагодило информатичкој ери у којој богатство није нужно везано за поседовање територија.

Међутим, без обзира на све могућности које нуди модерна технологија, америчка војска се борила, и бори се дан данас, на мору и на копну широм света, како би бранила интересе својих налогодаваца. Гледе наоружања, САД улаже у оружје више него 10 највећих светских сила заједно и рећи како војска таквих пропорција није империјалистичка значило би говорити неистину.

Као и сва царства у прошлости, САД се периодично упуштају у освајања туђих територија, но, то увек чине у име „људских права, слобода и за добробит човечанства“. Када то није тако, онда се користи метода „софт-поуе“ „, тј војна сила се користи у најмањој могућој мери, а хегемонија, која за последицу има искоришћавање туђих ресурса, се постиже културолошком и технолошком доминацијом.

Империјалистичке силе су увек своје вредности успеле приказати као универзалне и то им је било оправдање за освајања. Неки тврде како су Рим, Османско царство, Велика Британија доиста били у праву и како су, осим што су биле и војне силе, били најнапреднија друштва у историји. То би, међутим, требало оставити историчарима као предмет академске расправе.

 

Америчке војне интервенције од 1945. до данас

САД војне кампање покрећу захваљујући људима који имају јасну визију о томе шта је америчко послање у свету. Наравно да је успех америчке експанзије уско повезан с њиховим личним интересима. У Америци сви они који су у служби одређених интересних група: новинари, политички експерти и Тхинк-Танк аналитичари, написима и анализама потичу дебате које утичу на спољнополитичке одлуке америчке администрације.

Ради се о добростојећим појединцима, који су похађали најбоља универзитета у земљи и који имају приступ и утицај на масс медије. Међу њима има либералних интернационалиста, као и неоконзервативаца, али су и једни и други у прошлости оправдавали употребу војне силе да би наметнули своје вредности остатку света. Знаковито је како они доиста сматрају да је дужност САД-а да спречава геноцид, те да брани етничке и верске мањине и све угрожене групе у свету.

Но, сваком је јасно да се то већ деценијама ради селективно. Довољно је рећи да је на Дан жена објављен податак како су једине две земље у свету у којима жене немају право гласа Саудијска Арабија и Уједињени Арапски Емирати. Дакле, амерички неприкосновени савезници, који ће се тешко наћи на удару америчке спољне политике. Стога с правом можемо рећи како амерички ‘селективни хуманитаризам’ има све одлике империјализма.

Империјалистичка класа није пролазни феномен у САД којега ће ‘одувати нека нова влада’. Она остаје активна приликом смене власти и увек заступа идеју ‘како је нужно војно реаговати сваки пут када негде у свету дође до кршења људских права’. Наравно да се питање ‘људских права’ увек потеже у земљама које су препрека америчким интересима.

Појединци држе како ће се притисак САД-а на остатак света смањивати упоредо с енергетском независности и мањој потреби за увозом нафте из Персијског залива, али будући да је империјалистичка класа производа америчког просперитета, тешко је за поверовати да ће се, све док буде у могућности , САД одрећи експанзионизма.

Данас је и најповршније аналитичарима, те онима који нису нимало упућени у геополитику, јасно каква је улога САД-а у свету и камо води пасиван став који многи заузимају пред америчком моћи. ’90-Те су биле посебно значајне у том смислу. Тржишта енергената су била стабилна, а Сједињене Државе након пада Берлинског зида нису биле у никаквој опасности. Ипак су се одлучиле војно интервенисати у Сомалији, Кувајту, на Хаитију, у Босни и Херцеговини и на Косову. Коме је то било у циљу?

Интервенције ’90-их потврђују тезу како војни ангажман није уско везан за економску и политичку несигурност. По завршетку ‘хладног рата’, те након што се урушио Совјетски Савез, Америка је била чврсто увјерена како може успоставити ‘нови светски поредак’. То је отворено изјавио Георге Бусх само дан послије покретања војне кампање ‘Десерт фок’, у којој је заједно са својим ‘савезницима који су добровољно учествовали у операцији’ протерао ирачку војску из Кувајта.

Тај се сукоб сматра првим оружаним сукобом у пост-хладноратовској ери. Након војне кампање у Кувајту, амерички интелектуалци су црно на бијело саставили програм, чије би провођење Сједињеним Државама дуги низ година гарантовало примат на међународној сцени. Један од најпознатијих радова у том смислу је “Project for the New American Century” америчког Think-Tank института.

Овај план о светској хегемонији је у различитим деловима света наишао на жесток отпор. Од Латинске Америке, преко Блиског до Далеког Истока се њему супротстављају политичке организације, оружане групе и државе. Сви они, сваки на свој начин и држећи се разних идеологија, покушавају да сачувају своју независност од хегемонистичке политике који води економска и финансијска елита САД-а, а коју безрезервно подржава скоро цела Европа. Стога је погрешно говорити како је данашњи свет униполаран.

Ако ћемо говорити истину, свет је и након пада СССР-а наставио да егзистира по различитим „хладноратовским“ шемама, које су се током година концентрисале у две групе земаља и политичких организација. Оне које подржавају ‘амерички начин живота’, што подразумијева и премоћ САД-а у свету и на оне који се томе опиру.

Два се фронта боре један против другог на различите начине, зависно о тренутку. Та борба не сличи на ону из времена послије Другог свјетског рата, када су се две светске суперсиле сукобљавале на конвенционалан начин. ‘Нови’ биполарни свет се не заснива на конвенционалном сукобу и након пада Берлинског зида још нисмо били сведоци класичног сукоба између две војске.

Увек се радило о сукобу у којем се америчка војска сукобљавала са оружаним групама или државама које су биле неупоредиво инфериорније у војном смислу. Треба напоменути како стратези у САД-у пре сваке војне кампање до у најситније детаље проуче колико би могли бити губици у људству и техници пре но што крену у свој империјалистички поход.

Рат у Сомалији, два рата на Балкану, рат против Авганистана, Ирака, Либије, те онај којега је водио Израел против Либана 2006., те сукобе у Гази и Сирији, саставни су део америчке експанзионистичке политике и показатељ ‘неконвенционалних’ ратова у пост- хладноратовској ери. У ‘новом свету’, у којем САД и њихови највернији савезници (Велика Британија, Израел, Француска …) воде ратове против група и земаља које се опиру њиховој хегемонији, на дјелу је прави идеолошки рат.

На једној стани имамо грађанску либералну демократију, слободно тржиште и капитализам, а на другој оружане групе и земље које желе напредовати у складу са својим системом вредности. Дакле, враћамо се на чињеницу како ‘амерички империј’ одиста верује у своју месијанску улогу, када оружјем намеће свој систем вредности свима онима који због другачије традиције, културе и историјског насљеђа не желе бити његов део.

Отпор америчком империјализму и интервенционизму
Групе и земље које се опиру америчком империјализму, иако наизглед различите, имају једну ствар која им је заједничка: жеља за независношћу. Многе од земаља су као одредницу на којем ће заснивати свој отпор пригрлиле идеју социјализма. Тако да имамо ‘социјализам 21. века ‘у земљама чланицама групе АЛБА у Латинској Америци,’ Juche социјализам ‘у Северној Кореји, кинески социјализам,’ арапски социјализам ‘у Сирији (да не помињемо Гаддафијев социјализам у уништеној џамахирији).

Постоје наравно групе и државе које свој отпор не вежу за идеју социјализма, али је њихов допринос на међународном плану неспоран. Највећи примери такве врсте отпора су либански Хезболах, те Исламска Република Иран. Они за себе тврде како је њихова идеологија ‘политички ислам’, али тај је ислам вјеран и незамјењив савезник социјалстичко снагама у свету. Може ли се слободно тврдити како смо сведоци глобалне битке, у којој на једној страни учествују САД и његови савезници, а на другој сви они који се не желе покорити идеји ‘новог светског поретка’?

Да ли је савез између Венецуеле, Ирана, Сирије и Северне Кореје само последица заједничког става према америчком империјализму или може имати здраве идеолошке темеље? Одговор на ово питање ће нам дати један Хомеинијев говор, који је идеолог (или боље речно интерпретатор) једног ислама који се развијао вековима, а кога су пригрлили либананоски и палестински покрети отпора, те Сирија и Иран.

Његова велика интуиција је довела до потпуног преокрета у поимању ислама, чији су се извори у муслиманском свету површно и произвољно тумачили. Хомеини је увидео опасност која се крије у ишчитавању светих списа, по којему и шиитски и сунитски ‘конзервативци’ деле свет на две категорије, на ‘дар ал-ислам’ (териториј ислама, иако би реч ‘дар’ значила ‘кућа’), којему је супротстављен ‘дар ал-харб’, тј непријатељски териториј (реч ал-харб значи рат). Оваква интерпретација супротставља цео муслимански свет, од Марока до Индонезије, остатку света.

Хомеини је био визионар и његово читање се може сматрати ‘прогресивним’, будући да је тежио да се прекине са праксом подијеле света у том смислу. Тврдио је како се свет више не може делити на муслимане и ‘кривовјерника’, него на потлачене и њихове тлачитеље (мустаз’афин-мустакбирин). Према Хомеинијевом учењу, слободно се може рећи како је он историју тумачио на основу историјског материјализма, те како је био свестан да целокупна светска историја није историја сукоба између раса, нација и религија, него борба између потлачених и њихових тлачитеља.

‘Ми ћемо бити до посљедњег даха на страни оних који трпе биједу, сиромаштво, глад, који немају никаква права и који су потлачени. У томе ћемо ићи преко граница које су до сада делиле овај свет. Темељ сваке револуције је побуна обесправљених и лишених свега. Са свим расположивим средствима смо дужни дати подршку потлаченима овога света ‘, рекао је Хомеини.

Он је међу потлачене убројао све људе, били они хришћани, муслимани или атеисти. Није се бојао тлачитељем назвати иранског шаха, шиита Мохамада Резу Пахлавиа, или саудијског краља, сунита Абдуллаха Бин Абд ал-Азиза. То је био разлог због којег су се муслимани из Палестине, Сирије, Либана и Ирана ујединили у један јединствени фронт са земљама које следе социјалистички пут (без обзира на његове варијанте), а све с циљем како би се лакше супротставили америчком хегемонизму.

Нови приступ је једна од најважнијих карактеристика заједничког отпора највећој колонијалној сили на свету, Сједињеним Државама. Социјална правда, и то не само унутар сваке од појединих земаља, него на регионалном и глобалном нивоу, је аргумент који ће ‘зацементирати’ добре односе између ‘светских бунтовника’. Када слушамо говоре као што су били они покојног председника Чавеса и иранског председника Ахмадинеџада, уочићемо бројне сличности, али и осећај заједништва и солидарности. Борба коју они воде не може се ограничити на географски омеђен територију или на једну филозофску школу.

До таквих сличности није дошло случајно, него су оне управо последица новог приступа. Хасан Абаси, ирански стратег и интелектуалац, је у једном од својих говора рекао:

‘Che Guevara није био муслиман, но жртва коју је дао као револуционар, дража је Богу од онога што чине на хиљаде и милиони муслимана широм света’.

На крају можемо закључити да уколико не дође до даљег јачања јединства између земаља и покрета у свету који се опиру америчком хегемонизму (а овде сам посебан нагласак дао на демистификацију муслиманског света оп.а.), можемо слободно предвидети да ће се ‘хуманитарне интервенције’ , којима Вашингтон оправдава агресије широм света, понављати иу будућности.

Његова империјалистичка политика ће се наставити, јер ће се САД увек представљати као ‘бранитељи људских права’ како би имали оправдања за свој интервенционизам, а којом динамиком, то ће зависити о председнику који буде водио земљу.

Како год нама изгледала ова Европа и ми смо потлачени у 21. веку једнако као и остали народи у свијету. Имамо историјску мисију које можда нисмо свесни као народи у Латинској Америци или Сирија, за коју се с правом може рећи како је утврда слободног света. У тој мисији није битно ко је муслиман, а ко социјалиста.

Нужно је супротставити се америчком империјализму који је осмишљен од шачице капиталиста без икаквих етичких и моралних принципа. Ако нас увјере да управо они ‘бране вредности наше цивилизације’ и ‘како је у току сукоб цивилизација’, и даље ће, користећи се америчком ратном машинеријом, пунити своје џепове на нашу штету, али и на штету свих народа у свету.

Извор: Fondazionecdf.it | Cpeurasia.eu | Ali Mansour “Nel cuore di Hezbollah” | Robert D. Kaplan „America and the Tragic Limits of Imperialism“ | Ali Reza Jalali : „Il socialismo e l’islam rivoluzionario: per un asse mondiale della resistenza“ |

Ознаке: Che Guevara, Project for the New American Century, ахмадинеџад, Гадафи, империјализам, САД, социјализам