Прочитај ми чланак

Американци купили трећину обрадивог земљишта Украјине

0

Откако је тачно пре годину дана у Украјини ступио на снагу нови закон о продаји пољопривредног земљишта, до данас су три велика мултинационална конзорцијума с америчким капиталом купила готово трећину украјинске обрадиве земље. „Аустралијски нешенел ривју” навео је да су те три компаније купиле 17 од 62 милиона хектара пољопривредног земљишта, односно 28 одсто укупног обрадивог земљишта некадашње Украјине. Целокупна површина Украјине износи 603.500 квадратних километара (пре специјалне руске војне интервенције), а откупљено је 170.000 квадратних километара.

Купци су „Каргил”, „Дупонт” и „Монсанто” (који је формално немачко-аустралијска фирма, али с америчким капиталом). Међу најважнијим акционарима ових компанија су „Вангард”, „Блекрок” и „Блекстоун”. Притом, „Блекрок” је фонд који управља имовином од 10 трилиона долара, „Вангард” са шест, а „Блекстоун” са 0,9 трилиона долара.

Овај аустралијски медиј прави паралелу, па тако наводи да је у целој Италији обрадиво 16,7 милиона хектара. Другим речима, „марионетска украјинска власт омогућила је да само три америчке компаније поседују више обрадивог земљишта него што има једна Италија, која је чланица Г-7”, пише портал и закључује да украјинска земља више не припада украјинском народу.

Кад је донет закон о продаји пољопривредног земљишта и кад је ступио на снагу 1. јула прошле године, цена по хектару је износила око 2.500 долара, али је убрзо достигла и 10.000 долара. До тада је земљиште веће од два хектара могло само да се изнајми, а цена је почела да расте 2015. године, кад су се појавили први наговештаји да ће дводеценијски мораторијум на продају пољопривредног земљишта бити укинут.

У Украјини је дуго вођена расправа о томе треба ли странцима дозволити да купују земљу. Председник Володимир Зеленски говорио је да планира да то питање постави народу на националном референдуму. У јеку протеста пољопривредника испред владиних зграда знао је да каже: „Земља припада Украјинцима. Грозне су приче о Кинезима, Арапима или ванземаљцима који ће вагонима изнети нашу земљу.”

Извештај из априла 2021. године Међународног монетарног фонда (ММФ), који је један од највећих страних кредитора у Украјини и који је укидање мораторијума поставио као услов за свој тадашњи пакет кредита, предвиђао је тада да би привредна производња могла да порасте са шест одсто на више од 12 процената током следеће деценије, у зависности од тога како се реформа спроводи.

Упркос свеопштем противљењу укидању забране продаје земљишта, „оправдање” је нађено у томе што је протекло толико времена, а да парламент није оформио транспарентан механизам за купопродају земљишта, што је била једна од одредби закона из 2001. године. У једном од истраживања јавног мњења из времена расправа о укидању мораторијума показало се да је против продаје земљишта странцима 81 одсто испитаника, док би само 13 одсто подржало такву праксу. Чак две трећине испитаника сматрале су да би одлука од такве важности за државу морала да се донесе на референдуму. Више од половине (58 одсто) сматрало је да пољопривредно земљиште треба да буде у власништву државе, као што је случај у Канади и Израелу.

Званична статистика пре рата је указивала да око 30 одсто од 43,6 милиона Украјинаца живи у руралним подручјима. Према подацима Министарства трговине САД и Светске банке, пољопривредна индустрија у Украјини запошљава више од 14 одсто радне снаге, а извоз пољопривредних производа је највећи украјински извоз.

Кад је Украјина била део Совјетског Савеза, фарме су колективизоване и налазиле су се у власништву државе. Након распада СССР-а, они који су радили на фармама добили су делове земље, иако су им биле потребне године да их преведу у своје власништво. Уследио је кратак период током којег је била дозвољена продаја земље, а онда је 2001. године донесен мораторијум.

Будући да им је забрањено да купују и продају, многи Украјинци који су постали власници земље средином деведесетих година прошлог века, након распада Совјетског Савеза, нису имали другог избора осим да се ослоне на самосталну пољопривредну производњу, док већим пољопривредним „играчима” дају у закуп све што је преостало. У прошлости су такви закупи обично износили у просеку око 150 долара по хектару на годишњем нивоу. Због дводеценијског мораторијума, у многим деловима земље закупци земљишта су постали монополисти и ступањем новог закона на снагу наметнули су се као главни преговарачи за куповину земље.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!