Ukrajina bi trebalo da sedne za pregovarači sto i pokuša da osigura mir dok još može, smatraju američki stručnjaci Majkl Gfeler i Dejvid Randel

Нема ничег патриотског код Американаца који машу украјинском заставом, исто као што није „издаја“ довести у питање неограничену војну помоћ страној држави у страном рату.

Рећи да Украјина не може да савлада Русију без много већег америчког ангажмана није проруски, већ став заснован у реалности, пишу бивши амерички дипломата Дејвид Рандел и некадашњи политички саветник Централне команде америчке војске и стручњак за постсовјетски простор Мајкл Гфелер за „Њузвик“.

Између 2014. и 2022. године, на истоку Украјине вођен је крвав, сепаратистички устанак. Како би спречили потенцијалну руску интервенцију, влада у Кијеву је утврдила насеља недалеко од линије фронта и изградила нове путеве снабдевања. У тој одбрамбеној конструкцији, Бахмут је био важно чвориште.

Пре неколико месеци, пишу аутори, када смо говорили о томе да ће Бахмут пре или касније пасти у руске руке, многи читаоци су нам одговарали са неодобравањем. „Зар не разумете да Украјина побеђује у овом рату“, писали су они.

Украјинци јесу пружили жесток отпор у ономе што ће бити упамћено као једна од најкрвавијих борби 21. века, али је већи део Бахмута, укључујући и кључне железничке пруге, сада бод руском контролом, наводе они.

Борбе су трајале дуже него што смо очекивали, али овај пораз је украјинске снове о успостављању својих граница из 2014. године учинио још више незамисливим без директног мешања НАТО-а.
Након преузимања контроле над Бахмутом и доласка топлијег летњег времена, Русија се налази у позицији да искористи тај по њих позитиван развој догађаја и преузме иницијативу, пишу Рандел и Гфелер.

Русија је пре седам месеци мобилисала 300.000 резервиста и искористила то време да их обучи. Она је повећала производњу наоружања и прикупила велике количине опреме и муниције. Стотине хиљада руских војника налази се на истоку Украјине, где су започели на спорадичне офанзиве дуж линија фронта.

Украјина је, са друге стране, све своје напоре усредсредила на једну тачку – Бахмут, који се месецима налази на константном удару руске артиљерије, ракета и дронова. Украјинци су у Бахмуту изгубили хиљаде искусних војника који не могу бити замењени недавно мобилисаним регрутима који су прошли тек две недеље обуке.

Одбрана Бахмута била је могућа захваљујући западном наоружању. У почетку то су били системи кратког домета попут „џавелина“ и „стингера“, затим ХИМАРС-и и „патриоти“, а последњих месеци најављене су испоруке и тешком наоружања попут „абрамс“ тенкова. Главни спонзори Кијева не одустају ни након што се „ратна плима“ окренула против Украјинаца, па сада позивају на слање и борбених авиона.

Такве испоруке изазвале су негодовање у Русији, која сматра да се сада налази у отвореном рату са НАТО-ом, наводе аутори. „Не морате да буде пророк да бисте видели на који начин ове испоруке доводе до ескалације, и зашто би их требало обуставити.“

Ми нисмо генерали, подсећају Рандел и Гфелер, али разумемо економију. Одувек је изгледало мало вероватно да држава од 44 милиона становника чији је БДП 2021. године износио тек око 200 милијарди долара може да савлада ривала од 145 милиона становника и БДП-ом од 1,8 билиона долара.

Према подацима Светске банке, Украјина је пре почетка сукоба имала око 44 милиона становника, али је тек половина њих и даље у својим домовима. Једанаест милиона Украјинаца је пребегло у Европу или су интерно расељени. Неколико милиона је отишло у Русију, док их још толико живи у областима под руском контролом.

Украјински БДП се током прошле године смањио за чак 30 одсто, док је руски пад био свега три процента. Рубља је једнако јака као и на почетку сукоба, а ММФ предвиђа да ће економски раст у Русији превазићи онај у Немачкој или Великој Британији. Западне санкције, очигледно, нису уништиле руску привреду.

Док је Русија у великој мери способна да подмирује сопствене потребе за храном, енергентима и војном опремом, већина украјинске инфраструктуре потпуно је уништена. Она је потпуно зависна од војне и економске помоћи са Запада, чије се залихе муниције све брже троше. У рату издржљивости, време дефинитивно није на страни Кијева.

Москва потенцијално присуство НАТО-а на Криму перципира на исти начин на који би Вашингтон гледао на руске ракете на Куби, или кинеску поморску базу у Канади. Никада није било реално очекивати да ће Русија прихватити губитак Крима без одлучујућег пораза на бојном пољу, закључују аутори.

Услови мира које Украјина може да очекује данас неповољнији су од оних пре седам месеци. Из перспективе Москве, референдуми који су у септембру 2022. године одржали у Доњецку, Луганску, Херсону и Запорожју значе да се те области сада налазе у оквиру Русије. Она ће, дакле, инсистирати на њиховом потпуном заузимању.

Класични захтеви за „праведан рат“ укључују разумну могућност победе у њему. Док читава генерација украјинских мушкараца умире на бојном пољу, тужна реалност је да Украјина има отприлике исто толико шанси да добије рат против Русије као што би Мексико добио рат са Сједињеним Државама.

Продужење сукоба неће променити ту једначину. Осим ако нисмо спремни да ризикујемо значајну ескалацију која би могла укључити снаге НАТО-а у рат против Русије, најбољи начин да се осигура опстанак одрживе, независне украјинске државе је отпочињање преговарање што пре, закључују аутори.

Руске једреће авио-бомбе постале кошмар за Украјинце – лете и до 70 километараhttps://t.co/UCIyDibWvA

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 30, 2023

Izvor: rt

Oznake: Bahmut, Rusija, SAD, Ukrajina