Прочитај ми чланак
Из извештаја Комисије за спољне односе америчког Сената, под називом – „Енергија и безбедност од Каспијске регије до Европе“, припремио Ричард Г. Лугар, може се ишчитати комплетна енергетска компонента америчког империјализма.
Лугар: „Ова америчка стратешка иницијатива унапредити ће америчке интересе ублажавајући руски гасни притисак на НАТО савезнике, појачати билатералне односе у регији и додатно изоловати Иран.“
У својој великој бризи за европске чланице НАТО-а, као и за целу евроатлантску заједницу, добија се утисак колико су енергија и безбедност повезани, те колику улогу енергетска политика има у америчком империјализму који се спроводи преко НАТО пакта, који је у великој мери остао под утицајем хладноратовског начин размишљања; само данас не служи да спречава ширење комунизма, већ служи да спречава боље повезивање Европе и Русије те Европе и Ирана.
Американци већ годинама подупиру изградњу ЛНГ терминала у Европи како би се смањила зависност средње и источне Европе о гасу из Русије, исто тако раде све да дође до изградње нових енергетских праваца који би смањили руски утицај на Европу. Американци измишљају „руски гасни притисак“, који не постоји, већ их брине што су неке земље чланице НАТО пакта овисне о руском и иранском плину, па се не могу активно и на прави начин укључити у војна дејства НАТО пакта, нпр Турска против Сирије .
„Енергија је економска крв многих НАТО савезница и партнера у Европи и Евроазији, зависност о Русији и Ирану, што се тиче енергетског увоза или извоза, остаје централна штета за суверену независност у вођењу политике, економски развој и сигурност тих нација. Кад су амерички савезници и партнери рањиви на овај начин, то поткопава наше властите билатералне односе, слаби наше мултилатералне дипломатске и војне напоре. “ – Стоји у извештају.
Американци уопште одбацују могућност да би нека европска држава желела успоставити или задржати добре енергетске односе са Русијом и Ираном. Они Европу гледају као привезак на њихов империј. Европа треба бити припремни полигон за даљи обрачун са државама на истоку које се одупиру америчком утицају. Америка уопште негира постојање било какве континенталне политике у Европи, политике која би Европу учинила независном или независнијом целином у односу на Сједињење Америчке Државе.
САД раде све да Европа не би постала пол у вишеполарном свету, свету који промовишу Русија, Кина, Индија, Иран, Бразил итд, у свету који одбацује америчку доминацију и стратешку контролу. Кад Американци изражавају бригу за европске савезнике они заправо изражавају бригу за сопствене интересе – Европу држати покорном, Русију удаљеном, а Ирану константно претити сукобом и држати га под санкцијама.
Евроатлантска политика, или боље речено атлантска, којом одише амерички извјештај, у потпуности негира да унутар Европске уније постоје кругови који теже водити континенталну политику, барем што се тиче енергетике. Јужни ток је од земаља кроз које пролази означен као „кључни енергетски пројекат“, европске компаније попут италијанског ЕНИ-а, француског ЕДФ-а и немачког Винтерсхалла, у заједничком пројекту изградње подморског су дела гасовода, европске компаније имају 50% удела у Јужном току .
Једнако као и Северни ток, Јужни ток је здружени пројекат руских и европских компанија, тако да америчка критика руске улоге у снабдевању гаса Европом, представља критику и дела Европе који сарађује с Русијом. Северни и Јужни ток јесу „фантомски пројекти“ са позиције атлантиста, док су они у стварности пројекти Русије и оних сила у Европи које настоје смањити амерички утицај. Те силе су у Европи мањина, а у Хрватској политички и привредни готово да не постоје, због тога кроз Хрватску не иде Јужни ток.
Америка је некада желела спречити Западну Немачку да изгради гасовод са СССР-ом. Споразум „Гас-цеви“ тада су потписали Вили Брандт и Леонид Брежњев, а као резултат споразума први гас је потекао према Европи 1973. године. Кад се 80-тих година градио нови гасовод којим би руски гас стизао у Немачку, Американци су тврдили да Руси могу упутити своје тенкове кроз гасовод и за неколико дана заузети Европу.
Јужни коридор
Повезивање Каспијске регије (засад Азербејџана) с Европом, покушај је Америке и евроатлантских снага да конкуришу руском енергетском утицају у Европи и Турској, да јачањем конкуренције спрече већи излазак Ирана на европско тржиште те да смање утицај Ирана на турском тржишту.
Осим ових чисто енергетских циљева ту си и они други: окретање безбедносне ситуације у Каспијској регији контра Русије, забијање клина између Русије и Ирана – тј окруживање Русије с југа и Ирана са севера могућим придобијањем Азербејџана и Туркменистана.
Прва фаза Јужног коридора је завршена изградњом нафтовода Баку-Тбилиси-Цеихан (БТЦ) и Јужно-кавкаског гасовода (СЦП) од Азербејџана до Турске. Друга фаза Јужног коридора захтева повећање производње природног гаса у Азербејџану, ова фаза предвиђа ширење Јужно-Кавкаског гасовода, нови гасовод преко Турске и конструкцију једног или више гасовода од турске границе према Европи. Спомиње се и придобијање Туркменистана и Ирака да учествују на Јужном коридору.
Даље стоји: „Следећа фаза Јужног коридора би унапредила неколико америчких и НАТО-вих спољнополитичких циљева: што би додатно изоловале Иран, помогло у култивацији партнера на Кавказу иу централној Азији и подупрло њихову суверену независност, и можда најважније, смањило руску енергетску моћ над европским НАТО савезницима „. Напомена, „суверена независност“ је евроатлантски израз за земљу која је под њиховом стратешком окупацијом, назив за земљу која је сопствену спољну политику (и део унутрашње) пренела на САД до задовољавајућег нивоа, те је тиме постала „суверено независна“ или „слободна“ .
Од осталих пројеката Јужног коридора који засад постоје само на папиру, поменути су општепознати Набуко, слабије знан Транс-анатолски гасовод (ТАНАП), Транс-јадрански гасовод (ТАП), чија је рута од Турске преко Грчке до Албаније, па подморским путем до Италије .
ЛНГ политика
Смањење зависности од Русије градњом ЛНГ терминала тј диверсификација увоза европског гаса, систематски је подупирана кроз евроатлантске лобије унутар институција Европске уније. Пољска која гради ЛНГ терминал потписала је уговор о куповини гаса из Катара. Но већ је затражила поновно преговарање о цени јер су израчунали да ће будућа цена гаса из Катара, кад терминал 2014. године проради, бити близу или чак виша него цена гаса из Русије.
У америчком извештају стоји то исто, само се Еуропу плаши да ће им Русија овај пута искључити гас (јер тенкови више нису у моди). Пише: „Иако ЛНГ остаје релативно скупље решење него гас испоручен путем гасовода, он постаје више економичнији и чешће поузданији него гасоводи, чије се славине могу лако искључити.“
„С погледом према транс-националном планирању, стратешки смештени ЛНГ терминали у балтичким земљама, Пољској, Хрватској, Бугарској, заједно са проширеним капацитетом складиштења и гасоводне мреже рекалибрације, биће посебно корисни.“
Овај извјештај не спомиње ЛНГ увоз из Северне Африке или Катара, што Сједињене Америчке Државе подржавају да се смањи улога Русије. Извјештај спомиње увоз гаса из Сједињених Америчких Држава.
Ево шта каже Ричард Г. „Дик“ Лугар: „Коначно, Конгрес би требао брзо донети акт ЛНГ за НАТО. Моја легислација би ставила НАТО савезнике у равноправан положај са слободним трговинским партнерима по америчком закону пружајући аутоматске лиценце за амерички ЛНГ извоз. За разлику од протеклих година, америчка домаћа производња природног гаса из шкриљаца, пружа нам прилику директно ублажити зависност о гасу из Русије наших НАТО савезника на Балтику, средњој и југоисточној Европи и Турској, те додатно изоловати Иран, док се америчка привреда користи отварањем нових тржишта. „
Лугар поименце спомиње Хрватску као земљу коју Америка треба спасити од енергетске рањивости, непоузданих руских добављача и тиме вероватно пружити Хрватској пуну „суверену независност“.
Ево шта каже: „Штавише, неколико савезника и партнера у средњој и југоисточној Европи (Бугарска, Хрватска, Мађарска, Грчка, Чешка и Молдавија), доживеће истицање својих дугорочних уговора с Газпромом пре 2017. године, остављајући потенцијалну рупу док гас из Шах Дениза II (плинско поље у Азербејџану) дође у систем те године. За те земље, усмерен амерички ЛНГ извоз, заједно са инфраструктурним улагањима и осталим политичким одговорима, могао би помоћи при ублажавању енергетске несигурности. „
(Адванце)
