Прочитај ми чланак

Америчка борба за одсецање Русије од Азије: Секундарне санкције за непослушне

0

Након самита Шангајске организације за сарадњу у Самарканду, Сједињене Америчке Државе се својим „снагама за брзу дипломатску интервенцију" окрећу ка Азији у покушају да азијске и централноазијске земље, од Кине до Казахстана, одврате од Русије. Измицање „азијске плоче" испод руских ногу у овом часу постало је за Запад задатак приоритетнији од војне помоћи Украјини, због тога што постаје све јасније да украјинска војска не може да оствари циљеве уколико Русија не буде одсечена од азијског правца.

Последње заседање Шангајске организације за сарадњу, одржано 15. и 16. септембра у Самарканду, истински је узнемирило САД. Није у питању само чињеница да окосницу ове иницијативе чине Кина и Русија, него још више то што су се овој групацији неочекиваним темпом и ентузијазмом прикључиле земље које су историјски амерички савезници, попут Саудијске Арабије, Пакистана, Турске или Египта. Све у свему, реч је о 15 азијских, арапских и афричких држава. Бројка присутних на самиту је прешла границу од 10, чиме се самаркандски скуп више не може убрајати у „скромне“, већ у велике скупове.

Амерички спољнополитички врх одмах је из више праваца реаговао на овакав развој догађаја. Прво је председник Бајден саопштио: „Позвао сам председника Сија и рекао му: ‘Ако мислите да ће Американци и други наставити да улажу у Кину, имајући у виду ваше кршење санкција уведених Русији, мислим да правите огромну грешку, али одлука је ваша'“, да би онда и портпаролка Беле куће Карин Жан Пјер изјавила да су америчке власти „забринуте“ због продубљивања веза између Москве и Пекинга.

Амерички председник је убрзо потом радикализовао свој став, па је на питање „да ли би америчке снаге браниле демократско острво Тајван које Кина сматра својим“, Бајден одговорио потврдно. Тиме је постао први амерички председник који је експлицитно рекао да би САД ратовале с Кином.

Одговор Кине није морао дуго да чека. Већ следећег дана, кинески председник Си Ђинпинг саопштио је својој војсци да мора да се убрзано припрема за прави рат.

Америчка офанзива на Азију

Из потеза који су следили јасно је да се Сједињене Америчке Државе својим „снагама за брзу дипломатску интервенцију“ окрећу Азији у покушају да азијске и централноазијске земље, од Кине до Казахстана, одврате од Русије. Све док Русија има пространу азијску економску алтернативу, која је остала нетакнута од почетка украјинског сукоба и наметања тоталних санкција Запада Москви, делотворност западних мера је никаква, па је и инсистирање на њима политички промашај оних који у њих улажу свој политички капитал.

Измицање „азијске плоче“ испод руских ногу у овом часу постало је за Запад задатак приоритетнији од војне помоћи Украјини, због тога што постаје све јасније да украјинска војска не може да оствари циљеве уколико Русија не буде одсечена од азијског правца.

САД су зато у најкраћем року кренуле ка Кини, Индији, Казахстану, Узбекистану, Киргистану, па чак и Јерменији, како би од ових држава изнудиле што значајније и приметније ускраћивање подршке Русији.

Истовремено је почео узајамно повезан гамбит са Кином и Индијом. Први потези направљени су ка Индији. Индија је последњих година постала један од највећих купаца америчког оружја и војне опреме што је, међутим, не спречава у ширењу заједничке производње наоружања са Русијом. Бела кућа је уверена да индијске власти разумеју какве се користи могу добити од окретања „другим тржиштима“.

Да ли ће „турски механизми“ Ф-35/С-400 функционисати и у односу према Индији, велико је питање, имајући у виду на извесно ограничење Ердогановог маневарског поља, пошто је Турска на крају крајева ипак чланица НАТО-а.

Секундарне санкције

Двопартијски пар америчких сенатора ових дана ствара притисак на Бајденову администрацију да усвоји закон који се односи на тзв. секундарне санкције како би наметнула ограничење цене руске нафте. Крис Ван Холен, демократа из Мериленда, и републиканац из Пенсилваније Пат Туми раде на закону који предвиђа увођење секундарних санкција страним фирмама које олакшавају трговину руском нафтом и земљама које повећавају куповину нафте из Русије.

Овај притисак долази у тренутку када САД и Г7 настоје да ограниче руске капацитете да продајом енергената финансира свој рат у Украјини. На најаву наметања лимита за цену руске нафте на светском тржишту, руски председник је рекао да је то глупост и да ће Русија наставити да продаје нафту пријатељским земљама „по старом“. Сада САД раде на томе да те „пријатељске земље“ одврате од сарадње с Москвом. Једна од њих је и Индија.

Међутим, механика „кажњавања за непослушност“ у односу на индијске нафтне маневре према Русији се широко схвата, што показује и оклевање Бајденове администрације у активирању секундарних санкција, за које се признаје да носе ризик компликовања односа са „појединим земљама“. Али, већ и сама њихова припрема је пуцањ упозорења изнад главе Њу Делхија. Индија ће њима бити „погођена“ на исти начин као Казахстан и Турска, што припрема закона о секундарним санкцијама јасно показује.

„Желимо јединствен међународни стандард и желимо да покажемо зубе“, рекао је Ван Холен. „Ограничење цена функционише само ако га се сви на свету придржавају. Не желимо никакве рупе. Не желимо никакве попусте“, прецизира амерички сенатор.

„Наш циљ остаје да радимо руку под руку са нашим међународним партнерима како бисмо обезбедили да руска нафта долази на светска тржишта по нижим ценама и тиме смањимо приходе Кремља за његов незаконити рат у Украјини“, навео је у свом саопштењу Мајк Кикукава, портпарол америчког Министарства финансија. „Постоје докази да овај приступ већ даје резултату, јер извештаји показују да се Русија труди да понуди своју нафту великим увозницима попут Индије и Индонезије по сниженој цени, у покушају да заобиђе ограничења“, навео је Кикукава.

Индијски одговор

Ако амерички закон о секундарним санкцијама буде усвојен, то ће изазвати велику борбу са земљама попут Индије и Кине, које су повећале куповину руске нафте и хладно реаговале на идеју о ограничењу цена.

По овом питању, САД су до сада биле опрезне у својим односима са Индијом, избегавајући претње казнама због њеног неприхватања да се придружи америчкој шеми санкција Москви. Али, Сједињене Државе, поготово сада, неће да одустану. Остаје отворено питање – шта ће понудити заузврат?

Одговор на то долази у облику Извештаја о изгледима за улагања САД у индијско тржиште производње полупроводника, којим се предвиђа 25 милијарди долара инвестиција за индијски „индустријски скок у полупроводницима“ – али под патронатом Вашингтона и Америком као главним корисником.

Имајући у виду потешкоће са уласком индијских добављача на светско тржиште (Индија се и у Русији суочава са агресивном конкуренцијом Кине), изгледи да Индија постане за Запад нови генерални снабдевач електронике свакако су примамљиви.

Међутим, такав приступ, заправо, за Индију значи скок уназад један век, пошто би тиме учинила да политичке и индустријске елите земље директно постану зависне од спољних фактора. Индијски кругови, који тек сада добијају праву прилику да самостално делују на спољном плану, много су склонији да граде партнерства са мањим профитом него да врате своју колосалну економску машину назад на пут колонијалне производње.

Индијци највероватније неће одбити америчка улагања, али ефикасност игре ослањања на више спољнополитичких субјеката, чију мајсторску класу демонстрирају данас и Анкара и Пекинг, који су и најперспективнији савезници Њу Делхија, од много већег је интереса и привлачности за Индију од онога што им се тренутно нуди заузврат.

Политика са више праваца већ даје плодове, како на тржишту оружја, тако и у решавању једначине нафте и гаса, али и повећавају изгледе за јачање позиције Индије у централној Азији и решавање питања „тињајућег сукоба“ на индијско-кинеској граници. Све очигледније постаје да је даља конфронтација између Сједињених Држава и Кине без моћне глобалне производне базе практично немогућа, а Индија савршено добро разуме да је то фактор преговарања на коме може само да добије.

Притисак на Немачку

Други потез који се у САД припрема јесте даљи притисак на Брисел и земље ЕУ да минимизирају снабдевања из Кине. Тај притисак почиње од најјаче и најважније европске земље – Немачке.

Берлину је тешко да остане подаље од растућег сукоба између Кине и Сједињених Држава. Да би остао на линији усклађене Западне политике, Берлин припрема нову „кинеску стратегију“.

Немачка је већ готово сасвим прекинула свој привилеговани однос с Русијом, а сви они који су били његови промотери, укључујући и двоје бивших канцелара, Герхарда Шредера и Ангелу Меркел, завршили су на „стубу срама“ нове немачке јавности која прати линију актуелне немачке владе.

Бивши немачки канцелар Шредер ни на највећим мукама није желео да се одрекне руског председника и свог пријатеља Владимира Путина. Заузврат, Путин је преко њега почетком августа послао своју једину познату мировну понуду. Немачка канцеларка Ангела Меркел такође не прихвата да је током њене владавине било грешака у односима према Москви и Путину.

Али од почетка украјинске кризе, Немачка је оптуживана за толерантан однос према аутократијама због својих економских интереса, не само према Русији него и према Кини. Ову врсту оптужби нова немачка влада је отклонила тако што је сасвим прекинула односе с Москвом, иако је од ње најдиректније зависна у снабдевању гасом. Да би се потврдила као принципијелни и темељни противник Русије, немачка влада, са Зеленима у њој, одбацили је све своје „зелене агенде“ и вратила се угљу и нуклеарној енергији.

На том смеру, велика очекивања полажу се на најављену нову немачку стратегију према Кини, која се тренутно формулише под покровитељством шефице дипломатије из редова Зелених Аналене Бербок.

„Немачкој влади, а и мени лично, важно је да у стратегији према Кини применимо оно што смо научили из наше зависности према Русији“, поручила је почетком септембра министарка Бербок. „Не можемо себи и други пут да дозволимо да се надамо да неће баш све бити тако лоше с тим аутократским режимима.“

Министарство економије под вођством Роберта Хабека, такође из редова Зелених, недавно је први пут одбило Фолксвагенове гаранције за улагања у кинеску регију Синђан, што је изазвало незадовољство немачких привредника, пошто се деценијама на разне начине олакшавало пословање немачких предузећа у Кину.

Између Немачке и Кине наиме постоје блиске везе у свим важним привредним и индустријским секторима, укључујући и сарадњу у науци и образовању, а у Кини послује око 5.500 немачких компанија. Сада се те везе доводе у питање. Роберт Хабек је најавио „робуснију трговинску политику“ и саопштио да је „прошло доба наивности према Кини“.

Немачко одсецање од Кине

Стратегија „Made in China 2025″ усвојена 2015, којом Кина жели да модернизује своје производне капацитете, фокусира се на десет индустрија, укључујући ваздухопловство, брзе возове, електричне аутомобиле и електричну мрежу. Немачка привреда је снажно заступљена у свим овим секторима, тако да кинеска стратегија представља велики изазов за немачку привреду, нудећи нове могућности аутоматизацији и дигитализацији индустрије. Уз то, кинеске и немачке компаније често заједно наступају на трећим тржиштима. Тако, на пример, граде 900 километара брзу пругу која спаја медитеранску са египатском обалом Црвеног мора.

Међутим, дописник недељника Шпигл из Пекинга, Георг Фарион, у свом недавном коментару тражио је да Немачка подржи САД и конфронтира се с Кином, макар и на штету своје земље. Он то правда тиме да се Кина не придржава „међународних правила“ (дие Нормен), а не „међународног права“, на чему Кина и Русија инсистирају. Правила су, наиме, нешто што настоји да кодификује једна земља, група земаља или НАТО, а право је оно што постоји као систем УН. Тако Фарион каже: „Кина више не жели да буде спутана успостављеним међународним правилима, што се одражава у њеној реакцији на руски рат у Украјини. Си је непоколебљиво лојалан Путину, а непосредно пре инвазије, њих двојица су у заједничкој изјави саопштили чак да желе да реорганизују међународни систем.“

Када је реч о прекидању веза с Кином, Немачка је, тврди Фарион, сада у много бољој ситуацији него што је била раније, у време Ангеле Меркел: „ И Немачка и Европа су боље опремљене за сукоб него што су биле пре неколико година. Политика Ангеле Меркел с њеним ‘да’ и ‘амен’ према Кини, која је била усмерена не само на интересе немачке аутомобилске и хемијске индустрије, све више се замењује одлучнијим наступом ‘семафор владе’.“

Фанарион сматра да би глобализовани свет какав смо до сада познавали могао да се распадне на две економске сфере: на кинеску и западну, које би међусобно блокирале приступ једна другој: „Ако нека немачка компанија игнорише овај ризик и настави да се у потпуности ослања на Кину, то чини на сопствени ризик… Савезна влада би требало да усмери своју енергију на помоћ немачким компанијама да диверсификују своје локације, добављаче и изворе сировина изван Кине“, препоручује Шпигл. „То се може урадити кроз финансијске подстицаје или кроз нове споразуме о слободној трговини са партнерским земљама истомишљеника.“

Немачка се, по свему судећи, спрема за још један скупи раскид. „Пројекат савладавања ове кризе биће заморан, скуп и непријатан за немачки бизнис и политику“, упозорава Фанарион. „Берлин се деценијама кладио да ће Немачка увек имати користи од глобализације – сада мора да се суочи са чињеницом да би та ера могла да се заврши.“

Али ако се европски увозници, а затим индустријалци, припремају за постепено напуштање кинеске робе и гашење сопствених производних погона, поставља се питање ко ће онда заузети насилно ослобођено тржиште?

Поруке из Самарканда

Поруке које су прошле недеље у Узбекистану измењивали руски председник Владимир Путин, кинески лидер Си Ђинпинг и индијски премијер Нарендра Моди, још увек се у медијима тумаче и разлажу.

Једна струју на Западу акценат ставља на то да су вође Кине и Индије ставили до знања руском председнику Владимиру Путину да су забринути због тока руске војне операције у Украјини, уз поруке да „постоје велике сумње“ и да „сад није време за рат“. Предсказује се да кинеска подршка Путину има своју границу и да долази време асиметрије у руско-кинеским односима која ће временом само још више да расте. Што се тиче Индије, примећује се да се Моди „без сумње под притиском Америке, први пут одважио да изрекне омаловажавајућу оцену у лице Путину, осуђујући рат.“

Све то, ипак, није било превише убедљиво за аналитичаре који имају у виду стратешке циљеве ових земаља. Њихов став је да је Пекинг само желео мало предаха у односима са Западом, а да су многи то превише слободно протумачили. Због својих дугорочних интереса Кина мора да задржи Русију на својој страни. Кине ће наставити да иде својом прилично танком линијом, подржавајући Русију у мери у којој то може, а да притом не наруши сопствене интересе.

Пекинг је до сада пажљиво избегавао акције које би кршиле санкције Запада, попут пружања директне војне помоћи Москви, али за руску економију представљало је спас то што је Пекинг повећао увоз руских енергената, по повољној цени. Тако је кинески увоз руског угља у августу је порастао за 57 посто у односу на исти период прошле године, достигавши максимум у последњих пет година, док је увоз сирове нафте порастао за 28 посто у односу на годину раније.

Главни фактор који покреће стратешко усклађивање између Русије и Кине јесте перцепција претњи које стижу из Сједињених Држава. Све док та претња постоји и опстаје, односно све док Пекинг буде под притиском САД, а за сада нема ни најмањег знака да ће бити другачије, Кина ће неумитно наставити да јача везе са Русијом.

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!