Америци треба нова украјинска стратегија

Ричард Хас, Чарлс Капчан

06:00 27.11.2023.

САД би поводом Украјине требало да креирају нову стратегију која одражава тренутне војне и политичке чињенице. Чинити другачије значило би безобзирно се коцкати са украјинском будућношћу

Украјинска контраофанзива је, по свој прилици, застала – и то баш када је наступање хладног времена привело крају другу ратну сезону кијевског настојања да одбаци руску агресију. У исто време, политичка спремност да се настави са обезбеђивањем војне и економске помоћи Украјини почела је да се круни и у САД и у Европи. Због ових околности нужно је изнова преиспитати тренутну стратегију коју настоје да спроведу Украјина и њени партнери.

Ово преиспитивање открива непријатну истину: наиме, да се Украјина и Запад крећу дуж неодрживе путање, коју одликује запањујуће несагласје између циљева и расположивих средстава. Кијевски ратни циљеви – истеривање руских снага са украјинске територије и потпуна обнова украјинског територијалног интегритета, која укључује и Крим – правно и политички су неприкосновени. Али стратешки они су недостижни, свакако у блиској будућности, а врло је могуће да ће недостижни бити и касније.

Стратегија о примирју

Дошло је време да Вашингтон стане на чело настојања да се формулише нова политика која би поставила скуп остваривих циљева и која би успоставила сагласје између средстава и циљева. САД би требало да отпочну консултације са Украјином и европским партнерима о стратегији која би била усредсређена на украјинску спремност да преговара о примирју са Русијом и да истовремено преоријентише тежиште своје војске са офанзиве на дефанзиву.

Кијев не би одустао од обнове територијалног интегритета или инсистирања да Русија буде економски и правно одговорна за агресију, али би прихватио да се краткорочно приоритети морају преусмерити од ослобађања додатне територије на одбрану и обнову више од 80% државне територије коју и даље држи под контролом.

Русија би могла да одбаци украјинску понуду за обуставу ватре. Али чак и уколико се Кремљ покаже непопустљивим, украјински прелазак са офанзивних на дефанзивна дејства ће ограничити људске губитке, што ће Украјини омогућити да већи део ресурса усмери према дугорочној одбрани и обнови, и обезбедило би западну подршку демонстрирањем да Кијев има спроводљиву стратегију усмерену према остваривим циљевима.

Дугорочно гледано, ова промена стратегије могла би да јасно предочи Русији да се не може надати да издржи дуже од Украјине и западне спремности да њој пружа помоћ. Овај увид би могао на крају да увери Москву да се преусмери са бојног поља на преговарачки сто – што би био потез који би Украјини донео коначну предност, пошто дипломатија нуди најреалистичнију путању за окончање, не само рата већ, дугорочно, руске окупације украјинске територије.

Отрежњујуће чињенице

Тренутна ситуација на бојном пољу одаје утисак чаше која је или до пола пуна или до пола празна. Са једне стране, Украјина је показала запањујућу одлучност и умешност, те не само што је онемогућила Русији да је покори већ је, такође, успела да поврати знатан део територије који је Русија заузела раније током прошле године. На другом тасу ваге јесте огромна људска и економска цена рата и реалност да је Русија успела, барем за сада, користећи се силом да запоседне приличан део украјинске територије. Упркос много очекиваној украјинској контраофанзиви Русија је заправо током 2023. године успела да заузме више територије него Украјина. Укупно, ниједна страна није остварила знатније напредовање. Украјинске и руске снаге су се бориле до фактичког застоја – наступила је пат позиција.

Шта је, онда, чинити? Једна могућност која стоји на располагању Западу јесте да чини још више онога што је већ учинио, те да настави да даје огромну количину наоружања Украјини у нади да ће то омогућити њеним снагама да на крају потуку Русију. Међутим, проблем је што украјинска војска није показала назнаке да је способна да се пробије кроз снажну руску одбрану – без обзира колико се дуго и жестоко борила. Браниоци уобичајено имају предност у односу на нападаче, и руске снаге су укопане иза километара минских поља, ровова, замки и утврђења. Запад може да пошаље још тенкова, дугометних ракета, и на крају борбених авиона Ф-16. Али нема магичног решења кадрог да преокрене ситуацију на бојном пољу. Као што је недавно признао високорангирани украјински генерал Валериј Залужни: „По свој прилици неће бити дубоких и лепих пробоја”. Ту смо где смо на бојном пољу у Украјини, и оно што видимо је у најбољем случају скупа пат позиција.

Време неће радити за Украјину уколико се неограничено буде продужио рат високог интензитета. Руска економија и њена одбрамбено индустријска база су прешле на ратни режим. Москва, такође, увози наоружање из Северне Кореје и Ирана и има приступ потрошним добрима која садрже технолошка решења која може да пренаменује за војну употребу. Уколико Русији буде било потребно да оснажи своје војно присуство у Украјини, она располаже великом резервом живе силе коју може да регрутује. Русија је, такође, пронашла нова тржишта за своју енергију, док су санкције имале само умерени утицај на руску економију. Путин делује политички сигуран да држи под контролом све нивое моћи – од војних и безбедносних служби до медија и јавног наратива.

У међувремену, у Украјини, велики број и војника и цивила и даље гине, војска троши своје резерве наоружања, а економија је опала за једну трећину (иако почиње да показује знаке раста). Међу западним присталицама Украјине, почињу да се осећају последице заморености Украјином на њихову спремност даљег пружања помоћи Кијеву.

САД остају средишње важна земља у обезбеђивању западне помоћи Украјини, али опозиција Републиканске странке за сада блокира захтеве Бајденове администрације за новим средствима. Главни фаворит за републиканског кандидата на председничким изборима, Доналд Трамп, има историјат сврставања на руску страну и дистанцирања у односу на америчке партнере – укључујући и Украјину. То што Трамп према истраживањима јавног мњења стоји боље у кључним прелетачким државама (swing states) само придодаје неизвесност дуж путање америчке спољне политике. Лабавост америчке подршке Украјини само ће појачати лабавост у Европи, где је једна чланица Европске уније – Словачка – већ одлучила да престане са пружањем војне помоћи Кијеву.

Хамасов напад 7. октобра на Израел и последични сукоб у Гази такође је одвратио светску пажњу – смештајући рат у Украјини у запећак интересовања. Питање није само што је преусмерена пажња Вашингтона; америчка војска располаже само ограниченим ресурсима, и америчка одбрамбено индустријска база има исувише ограничени производни капацитет. САД су се растегле подржавајући два партнера укључена у активна ратна дејства. Одбрамбени аналитичари су већ објавили да је национална одбрамбена стратегија „несолвентна”, како је назначено у недавној студији корпорације РАНД. Други заговарају да би САД требало да преусмере своју пажњу и ресурсе на стратешке изазове у подручју Индо-Пацифика.

Неће бити политички лагодно ни Украјини ни Западу да се суоче са овим отрежњујућим стратешким чињеницама. Али је много боље и за Кијев и за оне који га подржавају да прихвате нову стратегију која усклађује доступна средства и циљеве него да наставе са кретањем дуж оне путање која је доспела у ћорсокак – и која би ускоро могла довести до наглог пада западне подршке Украјини.

Преокрените позиције!

Вашингтон би требало да преузме иницијативу у покретању консултација са Украјином и западним савезницима усмерених према убеђивању Кијева да понуди примирје, док би се истовремено Украјина преусмерила са офанзивне на дефанзивну стратегију. Запад не би требало да притиска Украјину да одустане од својих граница из 1991. године или да одустане од позивања Русије на одговорност за смрт и разарања која је инвазија проузроковала. Ипак, морао би да настоји да убеди Украјинце да би требало да усвоје нову стратегију за остваривање својих циљева.

Примирје би сачувало животе, допустило покретање економске обнове, и омогућило би Украјини да определи новопристигло западно оружје за обезбеђивање дугорочне безбедности уместо да га муњевито потроше на бојном пољу на којем је ситуација запала у ћорсокак. Прецизни услови примирја – време, тачан правац пружања линије додира, процедура повлачења оружја и војних снага, одредбе о надзору и спровођењу – требало би да буду усаглашени под широком међународним надзором, највероватније под окриљем УН или Организације за европску безбедност и сарадњу.

Примирје ће ступити на снагу само уколико се и Русија и Украјина сагласе са његовим условима. Московска сагласност није нешто што би требало искључити. Руске снаге су претрпеле тешке губитке на бојном пољу, а кремаљски чин агресије је очито изазвао по Москву неповољну реакцију, снажењем НАТО, трансатлантске кохезије и украјинске одлучности да се заувек истргне из руске сфере утицаја. Путин би могао да приграби прилику уколико би се она указала да заустави крволиптање и извуче Русију из опште неповољне ситуације.

Ипак, много је вероватније да ће Москва одбацити предлог о прекиду ватре. Путин се и даље држи опсежних ратних циљева у Украјини и изгледа верује да Русија располаже већим снагама од Украјине. Он несумњиво помно прати резултате истраживања јавног мњења у САД који указују да је Трампов повратак у Белу кућу реалистична могућност, исход који би свакако ослабио – уколико не би у потпуности прекинуо – америчку подршку Украјини. Чак и уколико Кремљ жели да избегне потпуно одбијање предлога о примирју да руска репутација не би претрпела штету, могао би да одговори условима који су сигурно неприхватљиви Украјини и Западу.

Ипак, на крају крајева је вредно покушати да се успостави примирје између Кијева и Москве, мање због онога што се може постићи а више због онога што би се разоткрило. Чак и уколико Русија одбије предложено примирје, Кијеву је смислено да изложи предлог. Уколико то учини, то би Украјини омогућило да преузме политичку иницијативу, подсећајући јавност на Западу и другде да овај рат и даље остаје руски нападачки рат. Кремаљско одбијање примирја помогло би западним владама да одрже и појачају санкције против Русије, а помогло би и Украјини да осигура дуготрајну војну и економску подршку. Без обзира да ли се примирје установи или не, Украјина би требало да пређе на дефанзивну стратегију, у односу на садашњу офанзивну. Кијевски тренутни приступ јесте онај који је врло скуп а чији су изгледи слаби, што доводи Украјинце у неугодну позицију да траже неорочену западну подршку у име настојања чије су шансе за успехом све мање и мање.

Уместо тога, Украјина би требало да се усредсреди на држање и обнављење територије коју сада контролише, обрћући једначину офанзиве и дефанзиве и стављајући Русију у позицију да се носи са изузетно високом ценом извођења офанзивних операција против добро укопаних украјинских снага и оснажене противваздухопловне одбране. Чак и уколико пређе на дефанзивну стратегију дуж линија фронта, Украјина и даље може да се користи дугометним наоружањем, поморским снагама и тајним операцијама да делује против руских позиција у позадини и на Криму, чиме би се додатно повећала цена настављања операција. А уколико се појаве показатељи о опадању руских војних капацитета или морала, Украјини преостаје могућност да се врати извођењу офанзивније оријентисане стратегије.

Измена стратегије дуж назначених праваца преокренула би стање на руску штету, захтевајући од њених снага да постигну нешто за шта се до сада нису показале способним: вођењу ефективних комбинованих офанзивних операција. У исто време, овај обрт би сачувао украјинске животе и новац, а уједно би и умањио њене одбрамбене потребе које подмирује Запад, што би се могло показати кључним уколико убудуће буде изостала америчка помоћ, те Европа остане усамљена у ношењу овог бремена. Украјина би била мудра да посвети новопристигле ресурсе својој дугорочној безбедности и просперитету уместо да их потроши на бојном пољу на мале добитке.

Убеђивање украјинског председника Владимира Зеленског и украјинску јавност да промени правац неће бити лак задатак, узимајући у обзир правичност њихове ствари и све што је до сада жртвовано. Али реалност је таква да се оно што је почело као рат из нужде за Украјину – борба за сам њен опстанак – претворило у изабрани рат, борбу да поврати Крим и већи део Донбаса у источној Украјини. То није само рат у којем се победа не може извојевати, већ је такав рат којим се дугорочно ризикује губитак западне помоћи. Много је смисленије за Украјину да осигура да велики део земље, који је под кијевском контролом, постане просперитетна и сигурна демократија него да се ризикује будућност нације у дугорочном војном покушају да се поврати територија која је и даље под руском контролом. Израстање Украјине у успешну и несаломиву демократију способну да се одбрани представљало би громогласно осујећивање руских амбиција.

Боља опклада

Украјински пријатељи на Западу могу и требало би да засладе оно што би била горка пилула за Украјинце. САД и пробране чланице НАТО (пријатељи украјинске алијансе вољних) требало би да се обавежу на само на дугорочну економску и војну помоћ, већ такође да гарантују и украјинску независност. Овај подухват био би обликован према Четвртом члану споразума НАТО, који обезбеђује хитне консултације када год су угрожени „територијални интегритет, политичка независност или безбедност” неке од земаља чланица.

ЕУ, која је недавно објавила намеру да отпочне преговоре о придруживању са Кијевом, требало би да убрза планирани временски распоред за Украјину и да у међувремену понуди посебни аранжман између ЕУ и Украјине. Западни савезници би требало такође да истакну да ће већина санкција против Русије остати на снази све док руске снаге не напусте Украјину, и да ће помоћи Украјини да поврати свој територијални интегритет за преговарачким столом.

Сасвим је могуће да ће се изгледи за узајамно договорено примирје и потоње преговоре о територији знатно побољшати након председничких избора 2024. године у САД. Уколико се победник обавеже да ће продужити трансатлантску солидарност и напоре да се осигурају украјинска безбедност и сувереност, Путин би имао мало разлога да поверује да време ради за Русију.

Али до америчких избора је остало још годину дана, и могли би да се окончају исходом који оставља Украјину на цедилу. Ни Вашингтон ни Кијев не би требало да прихвате такав ризик. САД би требало да сада раде са Украјином на преласку на нову стратегију која одражава војне и политичке чињенице. Чинити другачије значи безобзирно се коцкати са украјинском будућношћу.

Ричард Хас је председник Савета за спољне послове. Чарлс Капчан виши сарадник у Савету за спољне односе и професор међународних односа на Универзитету Џорџтаун.