Прочитај ми чланак
Од 1945. више од трећине чланица УН искусиле су или инвазију или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање
Који је најјачи и најнасилнији “изам” на свету? Већина ће на то питање одмах поменути уобичајена страшила, као рецимо исламизам, комунизам више не будући актуелан.
Но одговор је, писао је Харолд Пинтер, само “површно примећен, нимало документован још мање истински схваћен”. Јер само једна идеологија тврди да је једини неидеолошки, ни леви ни десни, најузвишенији пут: либерализам.
У свом огледу О слободи из 1859, у који се модерни либерали куну, Џон Стјуарт Мил описује моћ империје. “Деспотизам је легитимни начин владања варварима”, писао је он, “под условом да му је циљ њихово поправљање, а да су му средства оправдана остварењем тог циља”.
“Варвари” су по том гледишту били велики део човечанства од којих се захтевала “потпуна послушност”. И француски либерал Алексис де Токвил сматрао је крваво подјармљивање других “тријумфом хришћанства и цивилизације”, “јасно предодређеним Провиђењем”.
“Тврдња да су либерали миротворци а конзервативци ратни хушкачи згодан је мит”, писао је 2001. историчар Хајвел Вилијамс, “али империјализам либерала може бити опаснији због своје неомеђене природе – убеђења да је он узвишенији облик живота, уз порицање свог ‘праведничког’ фанатизма”.
Оно што је, говорећи то, имао на уму био је говор Тонија Блера после напада од 11. септембра 2001, у коме је тадашњи британски премијер обећао да ће “преуредити овај свет око нас” у складу са властитим “моралним вредностима”. После бар милион мртвих – само у Ираку – овај трибун либерализма данас опслужује и тиранију у Казахстану за надокнаду од 13 милиона долара.
МИЛИОНИ МРТВИХ
Блерови злочини нису неуобичајени. Од 1945. више од једне трећине чланица Уједињених нација – 69 земаља – искусиле су или инвазију или збацивање власти, сузбијање народних покрета, фалсификовање избора или бомбардовање. Историчар Марк Кертис процењује последични број мртвих на више милиона.
Све то је углавном био пројекат предводника либерала, Сједињених Држава, чији је слављени “либерални” председник Џон Кенеди, према новијим истраживањима, током Кубанске кризе 1962. одобрио бомбардовање Москве. “Ако морамо да применимо силу”, изјавила је Мадлен Олбрајт, државни секретар у либералној влади Била Клинтона, “то је зато што смо ми Америка. Ми смо незаменљива нација. Усправни смо и високи. Видимо даље у будућност”. Нема јасније и сажетије дефиниције модерног, силеџијског либерализма.
И Сирија је дуготрајан пројекат. Погледајмо шта пише у једном америчко-британском тајном обавештајном извештају:
“Да би се олакшало деловање ослободилачких снага (…) треба уложити посебне напоре зарад уклањања одређених кључних личности и започети изазивање унутрашњх немира у Сирији. ЦИА је спремна, а СИС (МИ6) ће покушати да изведе мање саботаже и инциденте преко својих контаката (…) Неопходни степен страха (…) и (намештени) погранични сукоби пружиће изговор за интервенцију (…) ЦИА и СИС треба да примене (…) акционе и психолошке мере да би увећали напетост”.
Тај текст написан је 1957, иако би могао потицати и из недавног извештаја Краљевског института обједињених служби, чији аутор духовито и суптилно примећује да су “неке западне специјалне и обавештајне снаге по свему судећи већ дуго присутне у Сирији”.
И тако нам из Сирије и Ирана намигује светски рат. Израел, насилничка творевина Запада, већ под окупацијом држи део Сирије. То бар није новост. Израелци праве излете на Голанску висораван одакле посматрају грађански рат којим западне обавештајне службе руководе из Турске, а који финансирају и наоружавају мрачњаци из Саудијске Арабије.
Пошто је приграбио добар део Палестине, дивљачки напао Либан, глађу изморио становништво Газе и створио незаконит нуклеарни арсенал, Израелу нико ништа не замера у текућој кампањи дезинформација, чији је циљ устоличавање западних клијената у Дамаску и Техерану.
ЛИБЕРАЛНИ ИМПЕРИЈАЛИСТИ
Двадесет првог јула коментатор Гардијана, Џонатан Фридленд, упозорио је да “Запад неће вечно стајати по страни (…)
И Сједињене Државе и Израел брижно мотре на сиријски хемијски и нуклеарни арсенал за који се тврди да је стављен у приправност, страхујући да Асад може одлучити да само у огњу смрти сиђе с власти”. А ко то тврди? Уобичајени “експерти” и шпијуни.
Попут њих, и Фридленд прижељкује “револуцију без праве интервенције каква је била нужна у Либији”. По сопственим подацима, НАТО је имао 9.700 “борбених полета” на Либију, у више од трећине случајева гађајући цивилно становништво пројектилима пуњенени ураном. Погледајте фотографије рушевина Мисурате и Сирта, и масовне гробнице које је пронашао Црвени крст. Прочитајте извештај УНИЦЕФ-а о побијеној деци, “у већини млађој од десет година”. Попут уништења ирачког града Фалуџе, тих злочина није било у вестима пошто су оне, у облику дезинформација, само још једно оружје за напад.
Четрнаестог јула Либијска осматрачница људских права, иначе противник Гадафијевог режима, известила је: “Ситуација са људским правима у Либији сада је много гора него у време Гадафија”. На све стране се одвијају етничка чишћења. Према организацији Амнести Интернешенал, целокупном становништву Таварге “и даље је забрањено да се врати у град, а куће су им опљачкане и спаљене”.
Но утицајни англо-амерички теоретичари познати као “либерални реалисти” већ дуго проповедају да су либерални империјалисти – тај термин, наравно, никада не користе – миротворци и управљачи кризама, а не њихови изазивачи. Одвратили су човечанство од међусобног упознавања и затрпали га жаргоном који служи ратном хушкању. Подвргавајући читаве народе вивисекцији, открили су и опасност од самог постојања “неуспешних држава” (које се тешко дају израбљивати) и “отпадничких држава” (отпорних на западну доминацију).
Неважно је њима је ли неки режим демократски или диктаторски. Исто важи и за оне најмљене да обаве њихов прљави посао. На Блиском Истоку, од доба Насера до данашњег Асада, сарадници западног либерализма били су исламисти – касније Ал Каида – а одавно дискредитовани концепти демократије и људских права служе им само као реторско покриће за завојевачке подухвате, “по потреби”. Плус ца цханге… (“Све се мења да би остало исто”; прим. Уредништва Српског листа)
Напомена: Објављено на сајту Глобалних истраживања (www.глобалресеарцх.ца) 5. септембра 2012.
