Пре две деценије бес конзервативаца према популарној култури досегао је такве размере да се чинило како је Холивуд попунио улогу упражњену пропашћу комунизма. Тај бес се испољио у серији окршаја.
Године 1989, после једне епизоде ТВ комедије „Ожењен с децом“, у којој се појавио хомосексуалац а једна жена је скинула грудњак, домаћица из Мичигена Тери Раколта (чија је сестра Рона Ромни удата за његовог брата) покренула је свеопшту хајку на тај програм. Потпредседник Ден Квејл је држао говор против самохране мајке Марфи Браун. Рекламни бојкоти, предвођени групама попут Хришћана за одговорну телевизију или Раколтиних Американаца за одговорну телевизију, били су редовна појава, као и протести у Холивуду са хиљадама учесника.

Конгресмен из Илиноја Хенри Хајд изјавио је да се у земљи води „Културкампф“ – не само „рат између култура већ и рат о самом појму културе“. И либерали су сматрали да је њихов начин живота угрожен – конзервативном кампањом против Холивуда. „Ми смо усред културног рата,“ објавио је потпредседник Народа за амерички пут (Пеопле фор тхе Америцан Wаy), групе коју је својевремено основао либерални продуцент Норман Лир. У свом чувеном говору на републиканској конвенцији 1992. Пет Бјукенан је позвао своју партију на борбу (по њему, у самоодбрани) у „културном рату, који ће одлучити каква ћемо једнога дана бити нација у истој мери као што је то учинио хладни рат“.

Када је Бјукенан изговорио те застрашујуће (или узбудљиве) речи у Хјустону, било је немогуће замислити да ће двадесет година касније сви трагови тог рата нестати са политичке сцене. Ако посетите веб-страницу Ромнијеве кампање, у секцији „Вредности“ налазе се ствари којима се Ромни противи: абортус, хомосексуални брак, и бушистичко противљење истраживању матичних ћелија. Али нигде ни речи о култури, а камоли грлатих прозивки холивудских трговаца шундом. Ово би могло олако да се објасни тезом да је популарна култура престала да буде провокативна или да је културни рат изгубио на значају наспрам рата о улози државе у привреди. Али непријатна реалност је да су у културном рату либерали однели апсолутну победу. Холивуд није ништа мање либералан; конзервативци су само одустали од борбе да га промене.

ЛИБЕРАЛИЗАМ СТАНУЈЕ У ФИЛМУ Не морате бити посвећеник у филм и телевизију (ја рецимо нисам) да вам буде јасно да су готово у потпуности либерални. Американци и Хришћани за одговорну телевизију би пошандрцали од породице у „Модерној фамилији“ (Модерн Фамилy), девојки из „Девојки“ (Гирлс) и педера из „Драмске“ (Глее), али су већ одавно угашени. Либерална анализа економске кризе – дивље коцкање недовољно регулисаних финансијера— оличено је у филмовима попут Маргине профита (Маргин Цалл), Превелики за пропаст (Тоо Биг то Фаил), и наставка Вол Стрита (Wалл Стреет: Монеy Невер Слеепс). Конзервативног становишта да су за све криви прописи који су натерали банке да позајмљују сиротињи нема нигде, осим у аматерској продукцији Атлас слеже раменима (Атлас Схруггед). Нестало је и Рамбо-патриотизма, који је накратко владао осамдесетима и чији се повратак очекивао после 11. септембра. Уместо тога имамо серије попут Домовине (Хомеланд), које се баве моралним питањима терористичког погледа на свет, или акционе хероје попут Џејсона Борна, чији супарници нису само страни зликовци већ и параноичне домаће верзије Дика Чејнија. Конзервативно порицање климатских промена и попратно ниподаштавање еко-покрета немају чиме да одговоре упозорењима у „Леденом добу 2: Топљење“ (Ице Аге 2: Тхе Мелтдоwн) и дрвољубачког мистицизма „Аватара“. У протеклој деценији смо видели и повратак политичких филмова и серија, од дела Арона Соркина до „Потпредседника“ (Вееп) и „Кампање“ (Тхе Цампаигн),где се нафташи појављују као негативци. Чак се и Мапети боре против злог нафташа по имену Текс Богатић (Теx Рицхман).

Укратко, поп-култура све више одражава заједничку реалност у којој републиканска странка или не постоји или је анатемисана. Та заједничка реалност представља културну претпоставку млађих бирача, чији гласови су постали темељ демократске странке.

Један од чланова изборне кампање председника Обаме недавно је рекао колеги Џону Хајлеману да планирају да представе противника као човека изгубљеног у времену – Мит Ромни је „из педесетих, ретро, заостао“. То може да звучи као алузија на Ромнијев уштогљени манир, али ова линија напада могла је да се односи на све републиканце – Рика Санторума, Мишел Бахман, Рика Перија, било ког сувопарног реакционара који је могао да освоји номинацију. Порука се преноси на хиљаде начина, од очигледних до опскурних: кад Тина Феј имитира Сару Пејлин. Кад Обама дође на вечерњи шоу Џимија Фалона и „пребира вести“, тј. рецитује своју поруку. Када се на „Игри престола“ појави одсечена глава Џорџа Буша млађег. Или када у „Момцима са Медисона“ (Мад Мен) неко загонетно каже „Ромни је пајац“, наводно мислећи на Џорџа Ромнија – иако он то нипошто није био.

Када је Џо Бајден у мају подржао хомосексуални брак, споменуо је серију „Вил и Грејс“ (Wилл & Граце) као најважнији утицај у трансформацији става јавности о том питању. Тиме је у ствари потврдио исконски страх конзервативаца – да је холивудска елита водила срачунату и потпуно успешну кампању да културну већину претвори у мањину. Занемарите сад садржину тезе и размислите о процесу – тј. покушајте да размишљате из конзервативне перспективе. Замислите да већи део забавног програма исмева ваше вредности или чак представља нешто што сте ви и сви око вас сматрали сасвим нормалним као мржњу која је достојна само презира.

И ви бисте били бесни, дабоме.

ПОЛИТИКА ФИЛМСКИХ МОГУЛА Над филмском индустријом одувек је лебдео страх од тачно тога. Холивуд су основали јеврејски имигранти престрављени да би због свог јеврејства навукли сумњу конзервативне Америке за злоупотребу утицаја на културу. Могули су се јавно китили Американизмом, стајући у крај свакој гласини да би њихови филмови на платнима широм Америке могли на било који начин да узнемире културу.

Њихова политичка оријентација није био радикализам, већ естаблишмент. Шефови студија подржавали су републиканске председнике двадесетих, многи су пришли Френклину Рузвелту а потом и Двајту Ајзенхауеру. Глумци и поготово сценаристи били су више на левици, а међу њима је био и мали број добро организованих комуниста. Али могули су имали апсолутну власт над студијима. Када се Аптон Синклер (Уптон Синцлаир) кандидовао као популиста за гувернера Калифорније 1934, пише Рон Браунстајн (Рон Броwнстеин) у политичкој историји Холивуда (1990), студији су га бомбардовали пропагандом. Широм државе су приказивали лажне „вести“ на којима су се виделе наводне присталице Синклера и његовог републиканског противника Френка Мериама. Док су Мериамове присталице биле добростојећи грађани, Синклерови гласачи су били „неуредни и шлампави странци са тврдим нагласцима, бескућници у теретним вагонима који су хитали ка Калифорнији да живе у Синклеровом социјалистичком рају“. За те улоге кориштени су глумци из филмова попут „Дивљих момака са друма“ (Wилд Боyс оф тхе Роад).

Четрдесетих година је фракција холивудских конзервативаца основала „Филмску алијансу за очување америчких идеала“. Званични задатак им је био борба против фантомске претње да ће комунисти „искривити овај моћни медиј у инструмент за ширење неамеричких идеја и замисли“. У стварности је Алијанса хтела да организује могуле у реакционарни лоби. На адресе студија послали су „Филмски Водич за Американце“ са детаљним инструкцијама како да у филмовима примене идеолошке филтере. За аутора Алијанса је унајмила руску имигранткињу са везама на холивудској десници – Ејн Ренд (Аyн Ранд). Њено младалачко искуство са комунизмом Рендову је између осталог убедило у моћ културе као медија за пропаганду.

Водич је упозоравао да комунисти делују не отворено, већ убацивањем суптилних порука у сценарије: „Њихова сврха је да искваре наш морал тако што ће да извитопере неполитичке филмове, убацујући мале и неприметне сегменте пропаганде у доброћудне приче“. По Водичу, начин на који то раде је приказивање имућних у негативном светлу. Студијима је упућено упозорење да не дозволе негативно приказивање индустријалаца: „Немојте да себи пљујете у лице, или још горе, плаћате бедне пацове да пљују по вама. Филмски продуцент је исто што и индустријалаца“. Исто тако, упозоравани су да не глорификују „обичног човека“: „ако некога представите као ‘обичног’ (…), то значи да он не поседује никакве изузетне особине, врлине или памет.“

Визија Рендове о филмској индустрији као уједињеном фронту класне солидарности никада није била у потпуности прихваћена у студијима. Али, из страха од оптужби за комунизам, пажљиво су ограничили филмове на културно безбедне теме. На ово време мисле конзервативци када се сећају културног пејсажа којим су некада владали, а где су сада постали странци. Што рече ономад Тони Сопрано: „Где се денуо Гари Купер?“ (Купер је био истакнути присталица „Филмске алијансе за очување америчких идеала“.)

Али већ педесетих је студијски систем почео да се распада, а са њим и груба контрола могула. Алијансин Водич нуди занимљиву визију алтернативне историје, у којој су могули задржали свој утицал и од филмова направили оруђе сопственог идеолошког и политичког интереса. Либерали би филм сматрали омраженим органом пропаганде, као сада Фокс (Фоx Неwс). У оваквом алтернативном свету похлепни непријатељ мапета Текс Богатић можда би био претерано опорезовани мали предузетник Текс Послодавац.

ХОЛИВУДСКА ЕЛИТА Међутим, контрола над филмом (и новоствореном телевизијом) прешла је у руке људи који су подржали, а не цензурисали, левичарске тенденције креативних кадрова. Од шездесетих Холивуд је скоро без изузетака постао демократски оријентисан. Студија из 1990, професора Дејвида Приндла (Давид Приндле) са Универзитета Тексас упоредила је политичке симпатије „холивудске елите“ са Американцима уопште. Деведесет седам одсто холивудских испитаника је веровало да су „црначко-белачке интимне везе у реду“, наспрам 53 одсто Американаца. Шездесет осам одсто Холивуда, али само 12 одсто Америке, подржало је хомосексуалан права.

Почев од седамдесетих, поп-култура је потпуно заборавила на послератну плашљивост и почела да приказује слику Америке коју генерација одрасла на чистом идеализму црно-белих година није могла да препозна. Међаши који су дефинисали поп-културу нису нестали, него су у потпуности преокренути: хероји су постали зликовци. Истраживање из 1991 показало је да су у 40 одсто свих убистава на телевизији починиоци бизнисмени. Током златног доба Холивуда, вајкао се конзервативни филмски критичар Мајкл Медвед, „када би се на екрану појавила особа са свештеничком крагном, то је значило да је у питању лик који треба да се допадне публици“. Али већ седамдесетих вера је представљана као лицемерје или маска за мрачне грехе.

Као пример трансформације моралне сржи Холивуда, Медвед наводи верзију филма „Рт Страха“ (Цапе Феар) из 1991. У тој верзији, римејку трилера из 1962, лик убице је обележен хришћанском симболиком: тетовиран стиховима из Библије, своју је крволочност правдао верским пословицама. Исте године појавио се још један филм: „Кад јагањци утихну“ (Силенце оф тхе Ламбс), у којем је злочинац био серијски убица „Буфало Бил“, који је покушавао да постане жена. Хришћански конзервативци су протестовали против „Рта Страха“, док су либерални хомосексуалци протестовали против „Јагањаца“. У потоњим годинама Холивуд је научио да се далеко мање исплати вређати хомосексуалце него религију.

Конзервативци су скоро потпуно престали да се жале на Холивуд иако су провокације постале далеко јаче. Данас се десничарским филмом сматра „Успон мрачног витеза“ (Тхе Дарк Книгхт Рисес), који скромно нуди аргумент да богати јесу неподношљиви, али да је можда претерано да их побијемо и отмемо им ствари. У распону једне генерације свет у којем је благи либерализам Марфи Браун био предмет десничарског беса претворио се у свет где је једина замерка на „Девојке“ (Гирлс) – иначе пола сата понашања од којег би Дена Квејла ударио инфаркт – недостатак расне разноликости.

Откад су десничари престали да демонизују Холивуд, постало је могуће да се прецизно уверимо колико он стварно има моћи. Критичари Холивуда су раније страховали од невидљивог утицаја поп-културе на публику, али су бранитељи индустрије забаве упорно порицали било какав утицај на друштво. У јеку Културкампф-а деведесетих филмски лобиста Џек Валенти инсистирао је да „никада нисам нашао никога ко је рекао да су филмови било кога натерали на било шта“. Али нова истраживања – на која конзервативци не обраћају пажњу – наносе велику штету том аргументу.

Пре неколико година три истраживача у служби Интерамеричке Развојне Банке (ИАДБ) кренула су трагом социолошке загонетке. Током четири деценије Бразил је искусио један од највећих падова величине просечне породице у свету, са 6,3 детета по жени (1960) на 2,3 (2000. године). Али, за разлику од драконске државне политике једног детета у Кини, рецимо, бразилска влада није имала никакву породичну платформу. Штавише, својевремено је било противзаконито да се рекламирају средства за контрацепцију у овој махом католичкој земљи. Шта је могло да проузрокује овако драстичан пад? Истраживачи су упрли прстом на – телевизију.

ТВ И НАТАЛИТЕТ Телевизија је у Бразил стигла средином шездесетих, али није стигла у сваки крај те велике земље. Највећа бразилска ТВ кућа Глобо ширила је мрежу споро и неравномерно. Истраживачи су установили да су подручја где је било Глобо сигнала имала већи пад у наталитету од остатка земље (наравно, када су урачунали све остале факторе). Разлог, међутим, није био образовни програм или вести, већ изузетно популарне сапунице, теленовеле, које Бразилци гледају свако вече. На подручјима са ТВ сигналом било је и далеко вероватније да ће родитељи давати деци имена по ликовима из новела.

Новеле типично прате четири или пет породице, које су углавном малобројне како би се ограничио број ликова који публика може да прати. У новелама у ударном термину скоро три четвртине главних женских ликова у плодним годинама нису имале децу уопште, а једна петина је имала само једно дете. Гламуризација оваквих необичних – по бразилским стандардима – породичних аранжмана довела је до „значајног пада наталитета“, отприлике колико и две године школовања за жене.

Економисти Роберт Џенсен и Емили Остер 2009. године приметили су идентичан ефекат у Индији. Пре десет година кабловска телевизија је почела да се шири у руралну Индију, где је дуго владао патријархат. Али нису сва села добила телевизију истовремено, тако да је неравномерним ширењем кабловске мреже уприличен још један природни експеримент, овај пут са запањујућим резултатима. Не само да су жене у селима са телевизијом почеле мање да рађају, као у Бразилу, већ су могле да изађу из куће без дозволе мужа и изразе негодовање због злостављања, док је опало традиционално вредновање мушке деце више него женске. Промене су биле нагле и велике: разлика у „родним ставовима“ (гендер аттитудес) између села са телевизијом и градова смањила се за 45 до 75 одсто. За ово је био одговоран прогресивни друштвени модел на телевизији.

За разлику од затворених земаља Трећег Света, филм и телевизија у САД не могу да имају толико драстичног утицаја. Али људска психа је људска психа. Исто тако, у САД није могуће тако лако измерити ефекте поп-културе: „Драмска“ нам је свима била доступна истовремено. Али могуће је запазити неке делиће утицаја поп-културе ту и тамо. Истраживање из 2011. показало је да се куповина карбонских купона (царбон оффсет) повећала за 50 одсто по приказивању „Неугодне истине“ (Ан Инцонвениент Трутх) у неком граду – пошто је неравномерно приказивање дозволило поређење. Али, пошто се радило о само једном филму, ефекат је временом нестао.

Три професора комуникација установили су да гледање „Вил и Грејс“ код публике ствара позитиван став према хомосексуалним правима, посебно међу гледаоцима који немају много контакта са стварним педерима и лезбијкама. А то је само једна серија у организованом програму Холивуда – од „Сапунице“ касних седамдесетих, где је Били Кристал играо симпатичног хомосексуалца, до „Модерне породице“ – да публика прихвати хомосексуалност. Исто тако, политичка личност Барака Обаме постигла је популарност тако брзо између осталог и зато што је била одраз архетипа паметног и трезвеног Афро-американца на положају моћи, из савременог филма и телевизије (за разлику од стереотипа сервилних црнаца одраније).

ПОП КУЛТУРА И ЛИБЕРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ У којој мери је поп-култура заиста либерална? Тешко је дати прецизан одговор. Године 1992. у својој књизи „Холивуд против Америке“ (Холлywоод вс. Америца) Медвед – тада још увек филмски критичар – нуди исцрпне статистике у политичким стремљењима америчког филма. Прошле године је конзервативни колумниста Бен Шапиро исту анализу применио на телевизију, у делу „Пропаганда у ударном термину“ (Приме тиме Пропаганда). Обе књиге представљају разуман аргумент да поп-култура, генерално говорећи, промовише либералне вредности на штету конзервативних, посебно када је реч о сексуалним обичајима. Штавише, оба аутора живе у Лос Анђелесу и живописно сведоче о општеприсутној култури либерализма у индустрији забаве.

Постоје изузеци, али се истичу баш својом изузетношћу. Чак и најупечатљивије културне иконе деснице морају да се поклоне доминантном либерализму фимске индустрије на начин који се не тражи од либералних остварења. После „Прљавог Харија“ добили смо наставак који је проповедао против десничарских осветника. У „Црвеној зори“ (Ред Даwн), параноичном филму из 1984. о комунистичкој инвазији на Америку, кубански командант (не питајте) на крају пушта вођу побуњеника (Патрик Свејз), а прича се завршава размишљањем о ужасима рата. Злокобне корпорације на крају постану архинегативци у серији „24“. А на крају „Рокија 4“ Роки апелује на суживот пошто је управо нокаутирао стероидима напумпаног совјетског боксера Ивана Драга.

Одговор холивудских либерала о либерализму сопствених остварења зависи у великој мери од тога како поставите питање. Ако наступите са становишта друштвене одговорности, драге воље ће се хвалити кориштењем прилике за подизање свести публике по питању расне толеранције, животне средине или поверења у власт. Ако их то исто питате у склопу оптужбе за пристрасност, све ће порећи.

Порицање најчешће поприма облик економског афоризма: пошто је забава бизнис, ако производ нагиње лево, то мора да значи да одражава жеље и потребе публике. Чудна карактеристика приче о либерализму у Холивуду је да га управо либерали бране претпоставком да се ради о савршеном слободном тржишту, док конзервативци морају да објасне како слободно тржиште не функционише онако како би требало. Острашћено конзервативни Шапиро тако звучи као (либерални активиста) Ралф Нејдер: „Телевизијско тржиште није слободно (…) ради се о контроли. Корпорације имају контролу. Амерички народ нема“.

Тржиште поп-културе јесте слободно, али да би либерална одбрана била ваљана – без пропаганде, молим! – продуцентске куће би морале да буду једноумне машине за остваривање профита. А већина њих то није. Зарада им јесте првенствени циљ, али мешају финансијску добит са уметничким задовољством, а на њега увелико утиче идеолошка перспектива.

Историја Холивуда је дуга борба између уметничке савести и профита. Луис Мајер, страхујући од одмазде Вилијама Рандолфа Херста, понудио је 850.000 долара продуценту „Грађанина Кејна“ да откаже филм и спали негативе. ТВ серија „Тридесете“ (Тхиртyсометхинг) се суочила са бојкотом спонзора; сцена у којој се два хомосексуалца појављују заједно у кревету коштала је мрежу Ејбиси (АБЦ) милион долара у изгубљеним рекламама, а сцена у којој се љубе још пола милиона. Директор мреже Роџер Ајгер (Рогер Игер) позвао се на „друштвену и креативну одговорност“, док је продуцент серије изјавио: „Захвалан сам што је АБЦ био вољан да емитује програм упркос губицима“. Чак и најприземније и највише комерцијално оријентисане телевизије гризе друштвена савест. „Сваког дана се обраћамо омладини, и то са собом носи велику одговорност,“ каже директор МТВ Даг Херцог (Доуг Херзог). „Сматрамо да путем телевизије покушавамо да макар мало побољшамо свет“.

СПЕКТРУМ ДЕСНИЦЕ Потреба за подилажењем најширој могућој публици у принципу тера филм и телевизију да избегавају отворене политичке симпатије, мада често кријумчаре поруке. Џос Видон (Јосс Wхедон) је признао пролетос да је у „Осветницима“ (Тхе Авенгерс) написао сцену где се Капетан Америка вајка на „губитак здравственог и социјалног осигурања“ у Америци, па је после изоставио из филма. Николас Мајер је 1983. режирао антинуклеарни ТВ филм „Дан после“ (Тхе Даy Афтер), и после је признао да је његова „лична грандиозна идеја била да ће због овог филма Роналд Реган да изгуби реизбор“. Рене Балсер (Ренé Балцер), продуцент серије „Ред и закон“ (Лаw & Ордер) једном је новинару признао да је серију напунио примерима државних преступа Бушове власти попут Патриот Закона, без спомињања самог Буша. „Наше најбоље епизоде“, вели он, „публику натерају да пита шта се дешава“.

Телевизија углавном не покушава свесно да вам промени политичко убеђење. Само вам преноси етос у којем похлепа није само зло, већ источник свег зла; особе од ауторитета се често не може веровати; сексуална слобода је апсолутна, а друштвена једнакост сваке врсте врхунска вредност. У моралном оквиру ове културе, ваљаност ових вредности је очигледна сама по себи. Али великом делу Америке који не дели тај етос, он личи на арогантну и собом опседнуту заверу.

Током прошлих председничких избора Џон Мекејн је Обаму описао као „естрадну звезду“ – што није било далеко од истине. Од животног пута који је личио на холивудски сценарио, до познавање ТВ серије „Жица“ (Тхе Wире) и хип-хопа на свом ајподу, Обама је био отеловљење архетипа. Али његова кампања је исто тако мобилисала младе гласаче архетипских страховима које су могли да виде на филму и телевизији: културне регресије („Момци са Медисона“), похлепних богаташа („Симпсонови“), заблуделих ратова („Сиријана“), еколошке катастрофе (Wалл-Е). Десница нема приступа овако широком спектруму емитовања; њена прича живи углавном кроз политичке медија типа радио-програма или Фокс вести. То значи да страхови данашњих конзервативаца – преоштре контроле, злоупотребе социјалне помоћи, кампања против оружја — нису лако препознатљиви публици која већ не зна десничарско вјерују.

Ове године је Обамин статус филмске звезде већ прошао, али културни пејсаж је остао исто (не)пријатно место. Ево једног малог али значајног примера. На интернет енциклопедији клишеа поп-културе (твтропес.орг), наводи се да „поседовање рачуна у швајцарској банци представља сигуран доказ да лик не намерава ништа добро“, док „у новијим причама може да послужи и рачун у неком од офшор пореских уточишта, на пример Кајманским острвима“.

На десници, међутим, тајне финансије и избегавање пореза представљају херојски отпор грамзивој држави. На пример, један уредник је бранио швајцарске рачуне као „уточиште успаничених пензионера суочених са новим, насумичним пореским наметима похлепног Конгреса и председника“. Аутоматско приписивање нечистих намера богатим предузетницима је тачно оно на шта је упозоравала Рандова у „Филмском водичу за Американце“. Сад када је кандидат Републиканске странке за председника човек који има и рачун у Швајцарској и на Кајманима, телевизија и филм су до те мере у јавности посадили сумњу према тим појавама да демократе треба само да их спомену у јавности и тиме Ромнију већ пуштају крв.

Ова способност да обликују морални оквир великог дела становништва, посебно младих и најпријемчивијих, је можда неправедна, а можда не. Али без икакве сумње јесте извор културне, а самим тим и политичке моћи. Ми либерали волимо да верујемо како наша снага извире само из природне слоге народа, да ми представљамо оно што већина Американаца мисли или би бар мислила да није изложена десничарској пропаганди Фокса, Браће Кох и осталих. Конзервативцима ти бастиони моћи итекако помажу, и већина њих би радије да ужива у популистичким фантазијама него да то призна. Али у једној ствари су ипак у праву: ми либерали свој успех у великој мери дугујемо пропагандној кампањи мале и несразмерно утицајне културне елите.

Превео Небојша МАЛИЋ

 

( Њујорк Магазин, Нови Стандард )

Ознаке: завера, култура, САД, Холивуд