Ситуација око Сирије све очигледније развија се по либиском сценарију. Француски председник Франсоа Оланд изјавио је да сматра како је неопходно пооштрити санкције Сирији, све до примене војне силе у оквиру Повеље УН.

 

А министар иностраних послова Француске Лоран Фабиус отишао је још даље – позвоа је да се изнад Сирије формира зона забране  летове, по либијском обрасцу, називајући режим председника Сирије Башара Асада кликом убица.

 

Држави секретар САД Хилари Клинтон истовремено оптужује Русију за испоруке оружја властима у Дамаску.

 

Нагло пооштравање реторике Париза у погледу Сирије и Русије показује развој крајње опасних тенденција. Треба подсетити да је управо Француска била главни катализатор, организатор и извођач операције НАТО-а против Либије – мада је у идејној разради плана активну улогу одиграла Америка. У Либији је слична тактика донела успех – омогућивши Бараку Обами да уштеди средства и пруживши тадашњем председнику Француске Николи Саркозију прилику да се опроба у улози „ослободиоца Либије од тираније Гадафија“.

 

И ево сада нови домаћин Јелисејске палате, који је тако предано критикова свог претходника због авантуризма у унутрашњим и спољним пословима, изгледа да је нашао за себе свој мали победоносни рат. Акценте које је поставио Париз идентични су почетку напада на Либију – иста та констатација неуспеха политичког процеса, изјава о нелигитимности власти и сасвим недоказане оптужбе на рачун Москве. Очигледно да све то има за циљ да се за САД и њихове савезнике створи пропагандна основа за сопствено оружано мешање у сиријски конфликт. На то да се Сирија налази на прагу стране војне интервенције отворено алудира и британски министар иностраних послова Вилијам Хејг.

 

Све оптужбе на рачун Асада сведоче о томе да је Сирији издвојена улога нове жртве експеримента који су САД замислиле на Блиском Истоку. Што се тиче Русије и Кине, статус сталног члана СБ УН пружа им могућност да бар омету легитимизацију напора од стране САД, усмерених на дестабилизацију и свргавање режима Башара Асада војним путем. То што се десило са Либијом не треба да се понови у Сирији.

 

Сличан развој догађаја наговештава прерастање унутарсиријске кризе у прави регионални конфликт, са правцем повољним за САД и њихове савезнике. Преформатирање читавог простора Северне Африке и Блиског Истока ће управо омогућити САД и њиховим савезницима да ликвидирају неповољне режиме, да преузму под контролу стратешки важан регион и да добију полуге утицаја на светску политику, између осталог у нафтној и гасној сфери.

 

Закључак се сам намеће: Француска и САД су спремне свим сретствима да у будућности Сирији донесу „слободу” коју ће јој прво наплатити бомбама, а онда својим протекторатом; враћајући је опет у полуколонијалан положај, нападајући истовремено Русију што не стоји са стране и то све мирно не посматра.

 

Русија данас