Pročitaj mi članakZapis Nebojše Jevrića, objavljen na njegovom Fejsbuk profilu, o zverstvima u Jasenovcu. Ispričan u formi priče pod nazivom „Svadba u Jasenovcu“, ovaj tekst donosi svedočanstvo o užasima ustaškog logora.
Рат се приближавао крају. Руси су надирали. Павелић се спремао за бекство. Усташке главешине су се спремале да напусте Јасеновац.
Припремали опроштајну забаву. Организатор Фра Сотона.
Из Загреба је јављено да је Тито побио партизанске команданте који су се спремали да самоиницијативно нападну Јасеновац.
У одвојеној барци биле су жене, посебно храњене, и служиле за забаву усташама. Биле су ту најлепше Српкиње и Јеврејке са целе Неовисне Хрватске. Најлепша Јеврејка, пијанисткиња из Загреба, трудна.
„Тебе ћемо уда(ти)“, рекли су јој.
Набављена је и венчаница.
Младожења – клепав, ситан, кривоног, жутог лица, вичан ножу – добио је свечано одело.
Спремала се свадба.
Отворени су заповеднички подруми. Изнесено најбоље вино, виски, армањак. Пекли су се јагњци. Увежбавао оркестар од најбољих музичара Цигана.
Већина логораша већ је била побијена. Савом су плутале лесине лешева.
Доведене су жене за забаву. Голe.
Са првим мраком је почело.
Оркестар је засвирао омиљене усташке песме.
Око столова су се мотали логорске мачке и пси, навикли на свеже људско месо.
„Ми Хрвати не пијемо вина, већ пијемо крви од Србина“ – певале су херцеговачке усташе.
Весеље је већ било у току. Отворили су касу и из ње извадили свежњеве куна државе у нестајању. Китили су Цигане кунама. Одушевљени Цигани трпали у џепове и у виолине.
„А ди овди стари сват. Каква је то свадба без Старог свата?“ – питао је младожења.
„Стари сват ће бити онај ко покоље ноћас за сат највише Срба и Жидова.“
Послали су Цигане да ложе ватре. Пет највичнијих је устало. Остали су отишли по робове. Кренули су према баркама.
Изаашао је и оркестар. Пијани Цигани су свирали „Дојчланд Дојчланд ибер алес“.
Изводили су живе костуре које су данима хранили чорбама од кора кромпира према ватрама на обали.
И почело је.
Главе су ређали крај себе, а тела су Цигани бацали у реку.
„Лижи ножеве.“
И усташе су лизали.
Најстарији је гледао на сат. Сава је ту била мирна и лешеви су се гомилали. Расле су и гомиле са главама.
Један је волео да коље децу. Он своје лешеве није бацао у реку. Ређао их је у круг око ватре. Прво девојчице, а онда преко њих дечаке. Голe. Није учествовао у такмичењу. Више је волео да само пресече србосеком аорту. Жртве су умирале дуже.
Победио је професионални месар коме је тек деда постао Папин верник. Скорошњи конвертити су се доказивали.
Када је прошао сат, остатак су набили у бараке.
Бараке су запалили, а они се вратили за сто и наставили са јагњетином и пићем.
Крици људи из запаљених барака су се мешали са музиком, преко које су бацали куне. У кафрсевдаху Фатмир из Козарца је одгризао голој жени комад дојке. Испљунуо је, али се комада меса одмах дочепао логорски пас.
„Павелићу само реци, српску ћемо децу пећи“ – наређивао је стари сват.
И цигански оркестар га је пратио.
А онда су по столу почели да ломе чаше. Није било више чаша, али су наставили да пију из флаша. Други је жени до себе одрезао брадавицу.
Фадил је свог омиљеног дечака набo преко стола. Развалио му је анус. А онда, кад је свршавао – преклао га.
„Жене на сто да играју.“
По столу су, по стаклу, играле најлепше девојке од Земуна до Загреба. Добро храњене и смештене у посебном оделу. Биле су голе све. Одавно су престале да се стиде.
„А млада, шта ти чекаш, свлачи се.“
Младожења, клепави кепец, скидао је одећу са ње. Стомак јој је већ био велики.
„Ајд ти госпо, дал носи мушкића или женско?“
„Сад ћемо да проверимо“ – рекао је стари сват.
Четворица су је ухватила за руке и ноге. Разапели на столу.
Пришао је са србосеком пијанисткињи Сари и расекао трбух. Жена се онесвестила.
„Мушко, госпе ми, има мурицу.“
Подигао је дечака за ногу, пресекао пупак и бацио га логорским псима. А онда и њој пресекао аорту.
Приближавала се зора. Музика није престајала.
„Жене. Све. Под нож.“
Сваки је навалио на прву коју је дохватио. Клали су их као јагњце и бацали псима.
„Ајме људи, свиће.“
Музику су побили из стројнице. У знак захвалности.
Изаашли су из бараке у којој је била свадба и у којој су остали само лешеви. Полили бензином и запалили. Изнутра се чуло само завијање паса.
Урцали су се у камионе и кренули пут Блајбурга, а тамо их је чекала смрт.
Увек неко преживи. Преживео је Циганин хармоникаш. Повели га са собом да им свира. Стигао до Париза. Свирао по кафеима Монмартра. Кад год се напије, а пио је стално, причао је онима који су хтели да га слушају причу о свадби у Јасеновцу.
