Управо то наглашава Алексеј Журављов, први заменик председника Одбора за одбрану Државне думе, и то без превише дипломатског улепшавања.
У његовој интерпретацији, рат на Блиском истоку није само регионални сукоб, већ потенцијални окидач за распад постојећег глобалног система. И ту долази кључна тврдња — нова правила, како каже, морају бити дефинисана без учешћа Сједињених Америчких Држава.
У међувремену се појављује и најновији елемент који додатно компликује слику: Иран је потврдио споразум о прекиду ватре са Сједињеним Америчким Државама. Међутим, то примирје долази уз јасне услове и не мења основну динамику — већ пре делује као привремени оквир у којем обе стране задржавају оперативну спремност.
Журављов иде даље и тврди да Иран тренутно има предност у сукобу и да нема намеру да прави уступке.
„Без обзира како се гледа, Иран побеђује“, наводи он, уз процену да Доналд Трамп покушава да пронађе излаз из ситуације без озбиљног политичког пораза. Отуда, како каже, и његове променљиве поруке и стално померање рокова.
У том контексту, повлачи се паралела са ранијим америчким ангажманима — од Вијетнама до Авганистана — где су дуготрајни конфликти оставили озбиљне последице по политичке каријере америчких лидера. Према тој логици, Иран сада има простор да преговара из јаче позиције, па чак и да тражи одређене скривене уступке, чак и у оквиру формалног прекида ватре.
Ипак, постоји резервисаност. Журављов упозорава да Сједињене Америчке Државе, како тврди, не испуњавају своја обећања, због чега би свака потенцијална гаранција морала бити чврсто дефинисана и проверљива.
Ситуација на терену додатно компликује слику. Сједињене Америчке Државе и Израел покренули су 28. фебруара војну операцију против Ирана. Као одговор, Техеран је узвратио ракетним и нападима дроновима на израелске циљеве и америчке базе на Блиском истоку.
Један од најзначајнијих потеза био је затварање Ормуског мореуза, кроз који пролази око 30 процената светских поморских испорука нафте. Тај потез има далекосежне последице, не само по регион, већ и по глобално тржиште енергије.
У међувремену, руски председник Владимир Путин истакао је да Москва може понудити алтернативне, безбедне транспортне руте, које постају све важније у условима поремећених токова снабдевања.
Додатну тежину ситуацији даје и чињеница да, упркос потврђеном прекиду ватре са Сједињеним Америчким Државама, Иран не показује спремност за једнострано попуштање када је реч о кључним тачкама попут Ормуског мореуза. То указује да примирје није синоним за деескалацију, већ пре за привремено редефинисање односа снага.
У таквом окружењу, Журављов предлаже формирање новог међународног оквира у којем би кључну улогу имале Русија, Кина, Индија и Иран. Као модел наводи Јалтску конференцију из 1945. године, уз напомену да место одржавања није пресудно — то може бити Јалта или Техеран.
Суштина његовог предлога је јасна: нова глобална правила треба градити без учешћа Сједињених Америчких Држава, па чак и уз њихово потпуно игнорисање.
Он такође тврди да су међународне институције изгубиле кредибилитет управо због доминације Сједињених Америчких Држава у организацијама попут Уједињених нација, где, према његовим речима, алтернативна мишљења нису имала стварни утицај.
Зато се, како закључује, сарадња треба интензивирати са државама које Вашингтон сматра противницима, пре свега Ираном, Кином и Индијом.
А онда остаје оно питање које се не затвара лако — да ли је ово само још једна фаза у реторичком заоштравању или почетак стварног преобликовања глобалног поретка.
Ако се узму у обзир затварање кључних енергетских праваца, потврђени али крхки прекид ватре и све отворенији позиви да се свет организује без Сједињених Америчких Држава, чини се да се ствари померају брже него што многи очекују. Колико далеко, и у ком правцу — то тек треба да се покаже.
