Прочитај ми чланакВећ прилично далеке 1966. године, у време када је вијетнамска агресија САД достизала пик, објављена је чувена књига Вилијама Фулбрајта: „Ароганција моћи“. У њој је он генерално осудио приступ Вашингтона међународним односима (иако је понаособ случај Вијетнама био у првом плану), који се заснива на арогантном убеђењу да Америка најбоље зна шта је добро не само за њу већ и за цео свет, те то, где год је у стању, једнострано даје себи право да намеће силом.
Иза лицемерних прича о узвишеним вредностима, наравно, често су се криле (и даље се крију) пуки економски или неки други интереси. Њих, у комбинацији са сопственим идеолошким уверењима (сразмера та два фактора се мења зависно од тога да ли су носиоци америчке администрације настројени тзв. идеалистички или реалистички), САД „промовишу“ средствима меке и класичне моћи, не размишљајући о томе шта други народи стварно желе или им користи. Нити их брине то какве патње за њих произлазе из америчких „интервенција“ ове или оне врсте. Све се врти око старе, до крајности крваве, империјалне политике, коју су водили Цезар, Џингис кан, Наполеон, Хитлер и други велики освајачи.
И пре Другог светског рата Американци су тако поступали у Западној хемисфери и неким другим просторима где су за то имали могућност (нпр. на Филипинима). Но, од средине 20. века, пропорцијално својој набујалој моћи, помислили су да је цео свет постао њихов. Успеси Совјетског Савеза на пољу развоја и производње нуклеарног и другог наоружања, брзо су им показали да није баш све тако, али то је пре био корективни фактор америчке ароганције моћи, него што је на њу тиме стављена тачка. Вашингтон је схватио да не може баш свуда и увек да поступа како хоће, али се основано држао тога да је главни мафијаш у граду који контролише највећи део његових квартова. Са распадом СССР-а то је добило још веће размере које је једино и даље постојећа руска нуклеарна моћ донекле, и то асиметрично, ограничавала.
Оно што данас ради Трамп није ништа ново у том смислу, само је тотално неприкривено. Код Доналда нема лажи, нити преваре, већ су батине до краја огољене. Насилник је али бар није лицемер. Каже и да не трепне, да је из стратешких и привредних разлога његовој земљи потребан Гренланд, те да ће га зато пре или касније отети. Пошаље специјалце у Венецуелу да киднапују њеног председника јер није спреман да изађе у сусрет нафтним претензијама америчких фирми. Прети бројним државама нападом или санкцијама, па и анексијом као када се ради о Канади, ако имају нешто што Бела кућа жели а нису спремне да јој то дају.
То све с правом заслужује осуду, али је бедно када моралишу они – од америчких до ЕУ, па и наших маргиналних квази-либерала – који немају ништа против евроатлантске ароганције моћи засноване на бруталностима глобалних размера, већ им само смета то што она сада није сакривена иза паравана скрпљеног од намештених осмеха, лажне хуманости, фејк међународног права, непостојећих „принципа“. И уз то што је геополитичка ароганција којом се бавимо, све маје евроатлантска, а све више засебно америчка.
Колико то јадно изгледа, најбоље видимо по понашању НАТО структура, које су привремено, због америчке пасивности и усредсређености на унилатерално задовољавање својих потреба, умногоме под ЕУ контролом. Оне горљиво осуђују Русију због напада не енергетске објекте Украјине у јеку зиме – што Москва до недавно није масовно радила да не би угрожавала становништво те земље – како би у ономе што делује као финале рата, официјелни Кијев био принуђен да аминује мировне услове који су прихватљиви за Русију. Оно што Кремљ ради почетком 2026. Брисел назива монструозним. Међутим, и сам је подржавао слично 1999. године, усмерено против Србије.
Како то покушава да „помири“? Просто: брисањем истине! Врх НАТО блока је одлучио да од очију јавности буду склоњени документи који сведоче о ономе што је радио. Тако је ових дана са званичног сајта Северноатлантске алијансе уклоњен текст из времена агресије на Србију, у коме стоји: „НАТО наставља са нападима на енергетске објекте Србије. Ако то наноси штету цивилима, ако због тога немају воду и струју, то је онда проблем Слободана Милошевића. Нека прихвати пет услова НАТО-а и престаћемо са тим. Струја омогућава функционисање система команде и контроле. Ако председник Милошевић заиста жели да читаво становништво има воду и струју, онда све што треба да уради јесте да прихвати пет услова НАТО и ми ћемо да обуставимо операцију. Али, све док то не уради ми ћемо да наставимо да нападамо те циљеве који обезбеђују струју за оружане снаге.“
Званичници водећих ЕУ чланица такође одбијају да одговоре и на учестала новинарска питања која се односе на различита тумачења исте ситуације у вези са разарањем критичне инфраструктуре за живот украјинских цивила ове 2026. и већ удаљене 1999. за опстанак српске деце, жена и остатка популације која није била укључена у састав оружаних снага (које такође нису биле легитимна мета с обзиром да напад на Србију није био одобрен од стране Савета безбедности Уједињених нација). Идентично поступају и када се помене њихово признање косовске сецесије и промовисање албанске сепаратистичке творевине на простору Косова и Метохије, које је према међународном праву (што је потврђено и Резолуцијом 1244. СБ УН, коју су подржале и НАТО силе после агресије) несумњиво део Србије. И то са коренима у временима када на Гренланд, вероватно, још чак није ни закорачио ниједан Данац.
Укратко, ЕУ нема ништа против онога што начелно ради Америка, већ је само против тога коме и како (без фејк принципијелне маске) она то чини. Сада када су се ЕУ интереси нашли под њеним отвореним ударом, у Бриселу бесне, кукају, плачу. Како је иронично рекла шефица немоћне бриселске дипломатије, комесарка Каја Калас, због онога што Трамп сада ради са драматичним последицама по цео свет, можда је дошло време да са другим ЕУ првацима почне много да пије (алкохол). До сада као није то радила, а сада размишља да се прихвати флаше.
То нам сведочи да је од ароганције моћи једино гора ароганција немоћи. Уз све друго ружно, још је и мизерна. ЕУ тзв. силе су навикле да добијају шта из идеолошких или прагматичних интереса хоће, на крилима америчке моћи. Њу су, да не заборавимо, док им је ишла у прилог, обманама препарирале да делује као одраз принципијелне борбе за боји свет, а не израз баналних неоколонијланих амбиција. Сада је томе дошао крај. Трамп са исуканим мачем и арогантним ставом нескривеног моћника – одбацујући савез са онима који му ништа не доносе – на све стране прети па и отима, како би добио оно што жели. Онемоћала ЕУ на то нема чиме да одговори. И Француска, која располаже извесним бројем нуклеарних бојевих глава, обичан је певац у глобалној арени, а тим пре су маргиналне друге, веће и мање, „уједињене“ европске нације. У таквим околностима њиховим лидерима уистину није остало ниша друго него да пију као смукови. Они који су до јуче мислили да на туђој грбачи све могу, данас нису у стању ни себе да заштите, па арогантно блеје и немоћно негодују.
У такву Европску унију, наши евро-фанатици би хтели да по сваку цену уђе Србија. Имамо мафијашку власт која мисли само о себи и ништа не чини да у промењеним геополитичким околностима Србија искористи потенцијале које је имала на основу своје политике балансирања и несврставања (што је начелно била добра политика, али је проблем што је неискрено и недоследно вођена). Саможивим шибицарским односом према Трампу и Путину, Вучић је дефинитивно прокоцкао шансе да искористимо могућности које произлазе из убрзане промене глобалне архитектуре. Опет, велики део оних који би да га замене – аутистично или квислиншки превиђајући импликације урушавања Евроатлантског бедема (налик ономе што је Милошевић урадио игноришући значај пада Берлинског зида) – хтели би да учинимо нешто слично томе да је генерал Милан Недић у другој половини 1944. прихватио дугогодишње немачке захтеве (које је храбро одбијао док је Трећи Рајх био на врхунцу моћи) да симболички буде формирана и упућена у бој против Совјета или западних савезника, нека српска СС јединица.
Посматрајући СНС картел и наше жуте НАТО и ЕУ фанове (који из неког разлога, за разлику од великог дела своје политичке сабраће, нису примљени у напредњачку интересну заједницу, па су сада на њу јако бесни), у светлу геополитичких дешавања и непостојања реалне и продуктивне визије прилагођавања Србије истима, једино нам остаје да се сетимо изреке која се односи и на прве и на друге: „Од зла оца и још горе мајке“. Сви они, по правилу су, антисрпски шљам. Полазећи од тога морамо одлучно да се боримо да Вучић оде а да разни ЕУ полтрони, од оних из редова прозападних партија до појединаца и група инфилтрираних у студентски покрет, не дођу на власт. Ако се то деси неће нам помоћи ни то да заједно са Кајом Калас пијемо од јутра до мрака.
Коначно, ако је у алкохолу „спас“, онда боље да се напијемо па скупимо храброст да се одупремо онима који желе да дотуку наш суверенитет и територијални интегритет, па шта нам Бог да, него да се самодеструктивно тешимо алкохолом у друштву одртавелих европских политичких баба и деда, које је време дефинитивно прегазило!
