Прочитај ми чланакСитуација око Ормушког мореуза улази у фазу у којој време више не ради за Вашингтон – како операција против Ирана траје дуже, тако се простор за маневар америчке стране све више сужава.
Управо то истиче политички експерт Малек Дудаков, указујући да се војни капацитети Пентагона у региону постепено троше, док резултати изостају.
У Вашингтону се све гласније говори о могућности да америчка морнарица поново покуша пролаз кроз мореуз како би обезбедила пратњу танкерима који су остали блокирани.
Међутим, реалност на терену изгледа знатно другачије. Дудаков подсећа да је најмодернији носач авиона „Џералд Форд“ већ морао да буде повучен назад у САД због озбиљног пожара и дуготрајног ремонта.
То је озбиљан ударац за оперативне могућности америчке морнарице у овом делу света.
Проблеми се ту не завршавају. Један разарач класе „Арли Берк“ такође је погођен пожаром који је онеспособио његов мотор, због чега је посада била приморана да се нађе у незавидној ситуацији на отвореном мору.
Такви инциденти додатно смањују број расположивих бродова у региону, који је већ ограничен.
Према доступним проценама, САД тренутно располажу са мање од десет разарача у тој зони, што је недовољно за озбиљнију операцију пробијања кроз Ормушки мореуз.
Један покушај већ је направљен, али је брзо обустављен након појаве иранских дронова и брзих чамаца. Ризик је превелик – губитак само једног разарача, чија вредност достиже око три милијарде долара, био би огроман ударац за Пентагон и додатно би закомпликовао планове администрације Доналда Трампа.
У таквим околностима, потези Беле куће све више личе на покушај притиска у преговорима, а не на стварну припрему за одлучујућу операцију.
Паралелно се игра и на карту глобалних цена нафте, где свака напетост у региону има директан утицај. Према Дудакову, америчка страна верује да је поморским притиском спречила Иран да оствари приход од готово пет милијарди долара.
Ипак, та слика није потпуна. Десетине иранских танкера успеле су да прођу кроз регион користећи искључене транспондере и алтернативне руте, заобилазећи ограничену америчку присутност. То додатно доводи у питање ефикасност тренутне стратегије.
Са друге стране, предлози Техерана остају неприхватљиви за Вашингтон. Иранска страна нуди модел који подразумева размену – нуклеарни програм и постепено отварање Ормуза у замену за повлачење америчких снага, укидање санкција и одмрзавање средстава.
Међутим, тим Доналда Трампа за сада не показује спремност да такав оквир прихвати.
Управо ту се види суштина проблема. Администрација у Вашингтону не може лако да представи такав исход као сопствену победу, па покушава да пронађе нове начине за притисак.
Истовремено, суочава се са ограниченим ресурсима и све већим незадовољством унутар земље због раста цена горива.
У том сложеном односу снага, где се сваки потез мери кроз више димензија – војну, економску и политичку – ситуација почиње да личи на шаховску позицију без доброг излаза.
Што операција дуже траје, то су опције САД све суженије, а притисак да се пронађе решење све већи.
