Председник Александар Вучић поново је најавио увођење обавезног војног рока, уз објашњење да ће тако ојачати одбрану Србије. Иако се о увођењу обавезног служења војног рока говори већ више од годину дана, чини се да се реализовање ове идеје ближи крају, због чега се отвара питање – зашто је Србији у овом тренутку битно да снажи војску?

„Тиме снажимо одбрану наше земље и одвраћајуће капацитете, али много важније од тога – тиме утичемо на васпитање, одговорност и озбиљност тих младих људи“, рекао је јуче Вучић током посете касарни „Васа Чарапић“ у Београду.

Увођење обавезног војног рока је, како се чини, неизбежно, а поред питања зашто се баш у овом тренутку оно враћа, нејасно је и да ли постоји претња страних фактора по безбедност Србије, због чега власт „убрзава“ овај процес који ће, према Вучићевим речима, оснажити восјку.

Никола Лунић, консултант у области геополитике и безбедности, објашњава да ћемо увођењем 75 ‑ дневног обавезног војног рока формално повећати број људи под оружјем, али то само по себи не гарантује унапређење способности Војске Србије.

„Као што сам раније истицао, јачање оперативних капацитета јесте важно, али је кључно питање квалитет обуке регрута. Са само 75 дана обуке, регрути ће проћи основну војну обуку и руковање личним оружјем, али неће стећи специјалистичке вештине које су данас неопходне, попут руковања дроновима или сложеним борбеним системима. Другим речима, овако кратак војни рок генерише резервисте са минималним тактичким знањем, што у случају озбиљних претњи доноси ограничен ефекат“, указује Лунић.

Истовремено, додаје да Војска Србије већ има озбиљне проблеме са попуном – и активног и резервног састава, што указује да недостатак кадрова неће бити решен пуким повећањем броја регрута.

„Ако млади нису мотивисани да остану код непожељног послодавца односно у Војсци Србије или да добровољно служе војни рок, обавезност регрутације неће аутоматски попунити систем квалитетним војним знањима и вештинама. Стога, иако ће бројеви расти, оперативна ефикасност неће бити пропорционално јача без додатне обуке и првенствено мотивације професионалног кадра“, наводи Лунић.

Оцењује да се званично образложење власти обично ослања на погоршање глобалне и регионалне безбедности, додаје да је рат у Украјини подстакао многе европске земље да ојачају одбрамбене капацитете, између осталог и враћањем обавезног служења војног рока.

„У том погледу, може се разумети да актуелна власт жели да позиционира Србију као државу са способношћу одвраћања. Међутим, у важећим стратешким документима (Стратегији националне безбедности и Стратегији одбране), практично нема индикатора непосредне претње нашој безбедности“, истиче Лунић.

Сматра да разлог за приче о јачању војске разлог лежи више у унутрашњој политичкој кризи него у новом спољњем безбедносном изазову.

„Владајући режим суочава се са дубоком друштвеном поделом и упитним политичким легитимитетом, па обнова општег рока може бити покушај да се изазове патриотски набој, одврати пажња од стварних проблема и/или ојача кредибилитет власти популистичком реториком. Међутим, то је ризично јер док траје овако дубока унутрашња криза и поларизација, контрапродуктивно је покретати овакву врсту облигације. У овом тренутку, нашем друштву хитно треба јединство и смиривање тензија, а не нове поделе“, наглашава Лунић.

Изјава председника Вучића да увођењем војног рока „снажимо одбрану наше земље и одвраћајуће капацитете” по мишљењу нашег саговорника звучи ефектно, али сматра представља само политички слоган.

„Уместо враћања облигација за служење војног рока, требало је разрадити стимулацију добровољне службе и рад на систему резервног састава што би заједно представљало кредибилни кадровски ресурс за професионалну службу. Законске казнене одредбе које ће вероватно бити ригорозне, неће решити кључни проблем попуне у Војсци Србије. Уверен сам да само увођењем система подстицаја за добровољне војнике (здравствено и пензионо осигурање, повластице код запошлјавања у државној служби, итд.), као и коначном операционализацијом активне и развојем пасивне резерве, можемо унапредити оперативне способности система одбране, а од Војске Србије креирати пожељног послодавца“, закључује Лунић.

Војни аналитичар Александар Радић каже да дебата о поновном увођењу обавезног служења војног рока у Србији годинама се води без стварне јавне расправе и јасне правне основе, а у последњим месецима додатно је огољена као политичко питање власти.

„Правни модел и правну основу још немамо, али се истовремено у буџету издвајају средства за припрему служења војног рока – за опрему и инфраструктуру. То показује да се процес гура унапред, без основне политичке и друштвене расправе“, наводи Радић.

Подсећа да се о војном року говори већ скоро једну деценију, али да се све време чекају кључни законски предлози који би регулисали војну обавезу, само служење и статус оних који се позивају на приговор савести.

„Власт је ту тему у потпуности персонализовала, па се о војном року готово искључиво говори кроз наступе председника, док је глас саме војске годинама био сведен на преношење политичких порука. У међувремену, Србија је изгубила и регионални корак – Хрватска је већ обновила обавезно служење и упутила прве позиве регрутима“, указује Радић.

Сматра да је додатни проблем тренутак у којем се иде ка обнови обавезног војног рока.

„Друштво је дубоко подељено, а владајућа странка је ту поделу годинама продубљивала. Инсистирати сада на мери која захтева национални консензус крајње је неразумно. Прва генерација регрута у великој мери била би састављена од младих људи који су учествовали у протестима, што отвара озбиљна питања поверења. Могу само да замислим како би изгледало њихово суочавање са системом који инсистира на безусловној лојалности власти и стално призива спољне претње као аргумент за гушење критике“, објашњава Радић.

Иако је лично присталица обавезне војне обуке, наглашава да она мора бити осмишљена рационално и дугорочно, а не као краткорочни политички потез.

„Модел професионалне војске је код нас очигледно пропао. Најновије измене закона, које омогућавају да се први уговор потпише до 35. године, најбољи су доказ да систем не функционише. Ако немамо резервисте, немамо ни војску у рату. А резервисте можете имати само ако људи прођу обуку“, указује Радић.

Оцењује да се ефекти обнове војног рока не могу видети брзо и да је реч о мери чији ће се резултати осетити тек за пет или десет година.

„То захтева озбиљност, поверење и договор у друштву – а не инат и политичку импровизацију“, поручује Радић.

Подсетимо, почетком децембра Вучич је изјавио је да ће ове године у Србији бити враћен обавезни војни рок од 75 дана. Да је то и заиста у плану види се у Предлогу закона о буџету за 2026, у коме се прецизира да ће у наредне три године у те сврхе бити издвојено скоро 90 милиона евра, не рачунајући и изградњу објеката. Такође у истом периоду, министар одбране Србије Братислав Гашић изјавио је да је, према истраживању „Истраживачког центра за одбрану и безбедност“, 74 одсто Србије грађана за увођење обавезног војног рока.

Извор: danas