Прочитај ми чланак
Изложба о заводу за принудно васпитање младих, једином таквом у Европи за време Другог светског рата.
Недићева влада слала у Смедеревску Паланку на преваспитавање заробљене младе комунисте
Историјски архив „Верослава Вељашевић“ приредио је занимљиву изложбу фотографија и докумената о Заводу за принудно васпитање омладине, једином таквом у окупираној Европи за време Другог светског рата.
Наслов поставке „Ни колеџ, ни тамница“ асоцира на још увек подељена мишљења шта је у периоду од 1942. до 1944. године та установа представљала.
Завод је у једном турбулентном, ратном времену, када су на сцени били окупатори Немци, Српска државна стража Милана Недића, Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, партизански и четнички покрет, основала такозвана Влада националног спаса Милана Недића.
– Влада је имала намеру да на преваспитавање упућује младе комунисте, који буду заробљени у борбама или ухапшени од стране специјалне полиције – појашњава Александар Николић, директор паланачког Архива.
– Њихово слање у Завод имало је за циљ да им се, пре свега, сачува живот, који је могао бити угрожен у борбама, а претила је и опасност за извођење пред стрељачки строј у неком од логора, какав је постојао на Бањици. Тежило се и да буду васпитани у националном духу, кроз предавања која су одржавали веома образовани људи тога времена. Међу њима је био и министар просвете Велибор Јонић.
И „ОЧЕ НАШ“
Изложени су и плакати којима су најављиване позоришне представе, па и факсимил наредбе тадашњег министра просвете Велибора Јонића „да се чита ‘Оченаш’ пре обеда“.
Кроз паланачку установу прошло је око 1.300 младих људи, старости од 14 до 25 година, са којима је свакодневно организован педагошки рад.
– Управа је имала великог успеха – каже Николић. – Од неколико стотина „питомаца“, младића и девојака, који су отпуштени као преваспитани, мали број се поново прикључио партизанима. Остали су, или остали пасивни или су отишли у Недићеве, Љотићеве и Михајловићеве одреде. Са те стране, Завод је остварио улогу због које је био основан.
Директор Архива признаје да у историјској истини о Заводу за принудно васпитање омладине постоји и друга страна – да су ти млади људи били окружени бодљикавом жицом, са стражарима и лишени потпуне слободе. Битно је, међутим, да су њихови животи сачувани, да није било никаквог малтретирања, поготово не стрељања, како је то приказивала послератна пропаганда.
– Четници су говорили да је паланачки Завод био колеџ за комунисте, а партизани да је то била тамница за младе. Назив изложбе говори да то у ствари није било ни једно, ни друго. Завод је, смем да изнесем своје скромно мишљење, била јединствена установа у тадашњој Европи и одиграла је позитивну улогу у српском друштву.
(Новости)
