Прочитај ми чланак
Жикица Ђорђевић, прогнан са Купреса пре две деценије, казује о страдању породице Спремо, Чијих је 126 Чланова убијено (2).
Потресно сведочење о усташком дивљаштву. Косили Србе и по ливадама. Спаљено 82 људи у једном дану.
Кao врео талас ветра пред кугом, тако су се и тешке мучне гласине о страдању купрешких Срба и наше породице Спремо, шириле читавом Купрешком висоравни. Али народ није веровао у погром. Ко да одустане од своје куће. Земље. Ливаде некошене. Коња. Стада.
А реч „кама“ шапатом се преносила међу забринутим породицама. Жикица Жика Ђорђевић, потомак Спрема, бележи сведочење преживелих предака и говори за „Новости“:
– Зло је 1941. стигло као поплава, тако нагло да људи нису успели да се склоне. Да побегну од пошасти, од звери. Затечени су на њивама, у својим кућама, у шталама и ту свирепо поубијани.
Док разговарамо у његовом последњем прибежишту, у центру Беле Паланке, у којој настаје његов роман, каже нам да ова потресна сазнања нема право да задржи само за себе.
– Мора да се зна да су купрешки Срби страдали због наше православне вере, својих вековних корена. Веровали су да нису скривили ништа комшијама Хрватима. Рачунали су да ће их старе везе, комшијске, па и кумовске, спасти ужаса.
Потресне белешке и исповест као да немају краја.
– Лето, 1940. године, Купрешка висораван. Давид Мршо из села Врила, озлоглашени усташки кољач, говори Сими Никодиновићу из Рилића, рођаку породице Спремо: „Никодиновићу, оштри косу, али немој да журиш, јер је ово последња година твоје косидбе.“ Ове речи слушало је још двадесетак косаца, Рилићана. Адам Павлица, узрујан овом поруком, узвратио је: „Како то мислиш, Мршо, кад тако говориш?“
Стигао је одговор: „Пазите добро шта ћу да вам кажем. За годину дана, неће бити вас Срба, или нас Хрвата.“
Неко би могао да помисли да није нарочито тешко бреме оваквог наслеђа. Сећања. Тешко је, и ја због тога нисам срећан човек. Најтежа ми је ноћ. Нема сна. А кад дође, стигну и слике. Јер крв није вода. Ова у мени је, колико Ђорђевића, толико и породице Спремо.
– Било је очигледно да је овај усташа још тада добро био упознат са планом и намерама НДХ – каже Ђорђевић. – Он, нажалост, није био једини, јер је Павелић у Купресу имао много присталица.
Март. Април. Мај 1941. Како време одмиче све је више злочина. Породица Спремо, редни број смрти 126. Године страдалих: од две до деведесет.
Освануо је 6. јун исте године, понедељак, и велики светац, Духови. Пијачни дан у Купресу. Усташе затварају свештеника Марка Поповића и с њим дванаест Срба из околних села: Милоша Спрему из Бегова Села. Цвију, Петра и Стеву Спрему из Оџака. Бору Спрему из Купреса. С њима и Анту Ивића из Злосела, Душана и Манојла Шешума из Рилића. Лазу и Николу Пивача, Душана Зубића и Станка Матића из Благаја. Сви повезани родбинским везама и сви угледни у својим срединама.
– Дуго се није знало шта је са њима – прича Жикица Ђорђевић. – Хрвати су говорили да су одведени на присилни рад, али није било тако. Из Купреса су пребачени у затвор, у Бугојно, а одатле на неко од бројних стратишта. Само бог зна какве су муке поднели пре смрти. Сазнало се касније да су свештеник Марко Поповић и Боро Спремо издвојени и убијени у шуми Јусуфа Спајића, на путу према Горњем Вакуфу. Остале су побили у Кожварици, у шуми на левој страни друма Купрес – Бугојно.
Биле су ово припреме за масовни, потпуни покољ Срба на висоравни. Већ у јулу, усташке власти у Купресу почеле су са остваривањем тог плана.
– Упућени су писмени позиви угледнијим људима у сваком српском селу… Као треба да дођу у Купрес. Да се „јаве у општину“. Ко год је отишао, није се вратио. Ко се није јавио, убијен је на кућном прагу. На њиви. У косидби. За многе, лето 1941. године, била је и последња српска косидба.
Из села Доњомаловчани убијено је једанаесторо Срба, док су косили на ливади Тиквици. У Вановој долини и Жлибинама, 30. јула, са ливаде је одведено седам косаца и отерано у Купрес, а са ливаде Фратеља – петорица из породице Рудић из Рилића, 48 косаца и три чобанина из Благаја. Сви су побијени.
Овим убиствима руководио је Марко Михаљевић. Он је, до августа 1941. године, када ће почети масовни покољи, убио 120 Срба са Купрешке висоравни.
Почетак августа. Трећи дан. Ноћ. Црне униформе опколиле куће породица Спремо и Глигурића. Акцију предводе Сарајлије. „Пали бакље“, проломило се. И бакље су се упалиле, а куће Спрема и Глигурића постале су буктиње. Ноћ су парали јауци оних који су живи горели. А они који су покушали да се спасу ухваћени су и сатерани у једну шталу. Усташе су око штале брзо примиле сено. „Гони стоку, нека гори“, командовао је Анте Чичак.
– Осамдесет две српске душе биле су сатеране у ову дрвену појату – бележи сведочења Жикица Ђорђевић. – Збијени у тој штали, жене, деца и старци. Споља се чуло једино: „Пали, пали, нека горе“.
21. август 1941. Над Купресом се још није разданило. Сам дан као да није желео да сване, па се чудна помрчина надвила на самим местом. Све је слутило да и ова борба светлости и мрака има неку поруку. Да ли ће превладати мрак?
– И тога дана догодио се страшан злочин усташа – казује Ђорђевић. – Повезли су их аутобусом на стратиште према Копривници, али нису могли ни дотле да их трпе. У аутобусу је било деце, жена и трудница Добрила Бајко. Поред јаме Кожварица, у аутобусу је наступио содомски пир. Призори су већ виђени у филму „Окупација у 26 слика“, Лордана Зафрановића. Можда је Зафрановићу управо овај злочин и сведочење о њему послужило за једну од најпотреснијих сцена у нашој кинематографији.
Ново јутро. Злочин у аутобусу није могао да се сакрије. Злочинци су се први похвалили својим „делом“. Међу њима било је и оних који су покушали да ракијом у купрешким кафанама сперу осећај недела.
– Анто Куна је после једног таквог ракијања испричао све. Рекао је: „Било би боље да смо их извели из аутобуса, а не да их ту кољемо, па ме питају по Купресу, што је онако крвав аутобус. Ја нисам никог убио у аутобусу. Ја сам то, лепо, испред аутобуса“.
(Новости)
