КРВАВИ МЛАДЕНЦИ: Усташе 1942. године поклале 6.000 СРБА на обали Дрине!

0

На данашњи дан, тачно пре 78 година, десио један од најстражнијих и најзверскијих покоља нас српским народом од стране усташа! По изјавама сведока, део народа су од најстрашнијих мука спасили Немци који су наишли, а потом и српски војници под комансом генерала Милана Недића, управника окупиране Србије.

Бестијално иживљавање и клање српских стараца и деце, силовање српских жена и девојака догодило се 22. марта 1942. године у местима Стари Брод и Милошевићи, на обалама реке Дрине, у источној Босни.

KRVAVI MLADENCI: Ustaše 1942. godine poklale 6.000 SRBA u Starom Brodu i Miloševićima!

Павелићеве усташе су у овом покољу убиле око 6.000 ненаоружаних Срба, искључиво цивила, који су бежали испред зликоваца из Црне Легије и Муслиманске милиције, које је предводио крвник Јуре Францетић.

Део људи се намерно или ненамерно утопио у реци Дрини бежећи од усташких крволока. Најмасовније убијање људи је извршено 22. марта 1942. године, на велики православни празник Младенце, али су убијања потрајала све до средине месеца маја 1942. године, када је овај простор Источне Босне буквално очишћен од српског живља и извршена насилна демографска промена становништва. У офанзиви на крајеве које су и малим јединицима бранили припадници Југословенске војске у отаџбини под командом наредника Радомира Нешковића у пролеће 1942. било је чак 10.000 усташа. Њихов задатак био је да учврсте усташку власт на источној граници НДХ и овај простор очисте од српског становништва.

У Вишеграду су прелаз ка Ужицу српском народу који је био у збегу блокирали војници фашистичке Италије, који су тражили новац да људи могу са стоком и стварима да се пребаце према Србији, која је била под немачком окупацијом. Део народа кренуо је због тога према Старом Броду и Милошевићима по тешком терену и изложен нападима усташа и Муслиманске милиције. У таквим околностима су људе нагомилане на обали нападали усташе, убијали их, мучили, силовали жене и бацали у воду.

По изјавама сведока, део народа су од убијања спасили Немци који су наишли, а потом и српски војници, под комадном генерала Милана Недића, управника окупиране Србије.

Оно мало српских избеглица који су преживели овај покољ, речено им је од Јуре Францетића, да се врате слободно кућама. Наиван народ је пошао, верујући да је мукама дошао крај, али на путу су их поново пресретале усташе, пљачкали, силовали и убијали.

 

Српски писац Момир Крсмановић, који је као деветогодишњи дечак преживео усташки покољ у месту Клисура подно Сјемећа у Подрињу, у својим делима описао је између осталог и усташки пир у Старом Броду, јер је и сам био сведок тог бестијалног лудила.

Његова дела у којима су до детаља описана зверства хрватских и муслиманских усташа над Србима су – „Тече крвава Дрина“, „Крваве руке ислама“, „Трагови мртве браће“, „Клетва мртве браће“, „Незарасле ране 1 и 2“, „И Бог је заплако над Босном“, „Тамни живот над звезданим небом“ и „Голгота српског народа 1941 – 1957“.

Српски цивили који су страдали у овим монструозним злочинима били углавном са подручја места Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова, Пала и Сарајева. Тачан број жртава није никада утврђен, али се процењује да је убијено најмање 6.000 Срба, односно невиних и ненаоружаних цивила. Ово чак потврђују и немачки подаци.

У месту Стари Брод је током 2008. године подигнуто обележје у знак сећања на овај ужасан злочин и освештано је од стране Српске Православне Цркве, митрополита дабробосанског Николаја и владике милешевског Филарета. У плочама од камена су уклесана имена убијених недужних цивила.

А спомен-музеј је отворен 7. септембра 2019. године уз највише званичнике Републике Српске.

Овај злочин у Старом Броду у пролеће 1942. године спада у десет најужаснијих на територији усташке НДХ. Дуго деценија након Другог светског рата о овом ужасном злочину преживеле жртве су морале да ћуте. Свако ко је јавно говорио и тражио да се крвници казне, бивао је хапшен и прогањан од југословенске тајне полиције УДБА.

ИЗЈАВЕ СВЕДОКА Милош Башовић, рођен 1930, из Бранковића, Борике код Рогатице: – „…Из Вишеграда народ крене низ Дрину, према Старом Броду. Уз мене су била још три брата и сестра. Узак пут, стадосмо сви код Пухалове њиве. За нама нека војска трчи, али ми не знамо да су усташе. Народ поче бјежати, а они углас: ‘Не бојте се народе, ово је србска и црногорска војска…’. Кад су нас опколили, познадосмо многе муслимане комшије међу њима. Један усташа узе моју сестру од три године, баци је увис. У руци му пушка са бајонетом, дочека је и право баци у Дрину. Наста право клање народа.

Мене је негдје између Милошевића и Старог Брода зајмио један пијани усташа, гађајући ме бајонетом. Утекнем му некако и шћућурим се међу поубијане. Криомице гледам како ми убише мајку и млађу браћу. Свега и свачега је било, Многе дјевојке, гледајући звјерства, не чекајући да им се приближе усташе масовно су скакале у Дрину. А Дрина пуна лешева, међу њима само видиш, заплове женске косе…”

Милован Бакмаз, рођен 1931, из Соколовића код Сокоца: – „…Кренула колона народа од Олова, Кладња, Мокрог, Пала, Праче, из села око Сарајева, Рогатице… То је био ужас, пуно је Сјемећко поље србски избјеглица, да бациш шибицу пала би на иксана или на стоку коју смо повели са собом. Идемо према Вишеграду у колони, пјешице, изнемогли, дјеца и стари на воловским колима и коњима. Дођемо на ћуприју на Дрини кад Италијани не дају преко Дрине. Ми онда у Милошевиће и заноћимо по кућама.

Опколили су нас, добро се сјећам све наоружани муслимани са фесовима на главама. Кад се смрачи, чујемо усташе како зову: „Јованеее…“. Мој отац нас убаци на некакав чамац и пређосмо Дрину. Ту угледамо Недићевце и Нијемце како разговарају, а онда са једним чамцем крену патрола преко Дрине, међу народ, а друга уз Дрину и вичу: Цурик усташ, цурик усташ…“. Ристо Боровчанин, рођен 1932. у мјесту Жуљ, 2010. у Педиши код Сокоца:

– По мраку стигосмо у Милошевиће. Ујутро дојаха један четнички курир на коњу и онако јури кроз народ па виче: ‘Бјежте људи, ево усташа, поклаће и вас као јуче оне у Вишеграду…’ Пригоне нас, пригоне Дрини. Силују жене, кољу, одсјецају руке, ноге, ваде очи, бацају малу дјецу увис и дочекују на бајонете. Био је то један страшан ужас и пакао. Народ запомаже и јауче. Људи сами скачу у Дрину, младе цуре посебно. Ми се око мајки груписасмо, покушавајући се некако спасити. Одједном сам пао потрбушке међу гомилу побијених и унакажених. Главни покољ је био негдје између 16 и 17 часова по подне. А Дрина мутна, надошла, валовита, пуна лешева. Доносило лешеве и од Вишеграда. То је био невјероватан и страшан призор…”

УКОЛИКО ИМАТЕ ЖЕЉУ ДА ПОДРЖИТЕ РАД ПРОДУКЦИЈЕ „ЦЕНТАР” И РАД ПОРТАЛА „СРБИН.ИНФO”, ДОНАЦИЈЕ МОЖЕТЕ УПЛАТИТИ ПУТЕМ СЛЕДЕЋИХ ЛИНКОВА:

ХВАЛА И БОГ ВАС БЛАГОСЛОВИО!