Прочитај ми чланак
Возио је тешке камионе по Европи, али му је због стреса на друмовима оболело срце. Онда се вратио на сеоско имање и почео да гаји мангулице
У плавом дуксу, црнобрад, стоји Драгиша поред црвене „мечке”. Чека на улазу у село Конатице. Упада потом у „мерцедес 190Д” који је купио још 1985. године на београдском Сајму аутомобила, па је тада сва југословенска штампа покушавала да открије које ли је то тајанствено сељачко момче дуге косе, које је дошло, истресло торбу пуну кеша и одвезло најскупљи ауто.
Мудар је брадати Драгиша Пајић. Није желео да му тада објаве име, да га власти не гањају за порез, али је брујало, комбиновало се, спекулисало, истраживало – куд ли је одмаглио тај сеоски буржуј?
Сајамска „мечка” подиже прашину по сеоском путу. Улазимо у Драгишино џиновско царство, на његову дедовину, на изоловани ранч где долази све више људи из Србије, а богами, и из света. Хоће да виде лидера покрета отпора против савременог начина живота, хоће да виде самоуког филозофа који се бори против гледања на сат и против рокова и наглих скокова…
Био је Драгиша возач тешких камиона по Европи, али му је од стреса на друмовима оболело срце. Његов отац, Владимир, почео је давно да се бави кочијашењем, први је приватник кочијаш са отвореним жиро-рачуном који је усред самоуправног социјализма показао приватну иницијативу…
Уместо да седне у кочије, Драгиша је сео у ФАП. Његова животна аутопревозничка фаза трајала је од 1978. до 2005. године. Прокрстарио је 17 земаља. Створио је сопствени бизнис и ергелу камиончина, али – среће имао није. Стрефио га је инфаркт, лекари му отворено рекли да је готов, да му спаса нема.
– Или да потражиш попа, па да миришеш траву одоздо, или да одеш у шуму. И да се спасиш. Тако ми рече кардиолог – смеје се Драгиша. Тада му живот није био комедија, па је Драгиша решио да сам себе спаси. Вратио се у село Конатице, заселак Броћиште, на обалу реке Пештан. Вратио се на очевину, где има 28 хектара обрадиве земље и 10 хектара шуме у комаду. Ту Пештан меандрира, прави „потковицу” и опкољава Драгишу, стварајући од његове тврђаве усамљено полуострво.
Речено му је да једе искључиво маст добијену од свиња мангулица. Сео је Драгиша у „мечку” и одвезао се у државни резерват Засавица, да купи прасад која ће му спасити живот. Донео је једно, пореклом из Мађарске, и друго, са румунским педигреом. Вратио се, створио фарму, запостављајући све догме званичне медицине. Уместо да џогира, почео је да јури свиње по шуми. Уместо фитнеса, дрмуса се на трактору. Уместо пилатеса, истеже се док ставља месо на таван… Створио је крдо од 132 мангулице. И почео само њима да се храни. Само месо и маст. Чак ни у салату не ставља уље. И, оздрави!
– Имао сам 78 кила кад сам се разболео, сад имам 109. Угојио сам се, добио стомачину… – мази се по трбуху крупни брадоња из Конатице, па нам доноси свеж хлеб премазан машћу, чварке и сланину, кобасице и качкаваљ, а онда нас убеђује да заронимо у кацу са свињском машћу: – брале, да удахнемо здрав живот!
Драгишина жена, здравствена радница, звоцала је у почетку мужу јеретику, али се јунак није дао.
– Творац је створио човека да ради на животињску маст. Као камионџија, знам да је то наше погонско гориво. Лој од бикова и крава се прави за руке, а зечије сало намажеш кад пребијеш руку или те убоде трње – каже лидер самопрокламоване републике Конатице, који се мануо великог бизниса, па сада чешка свиње од по 200 кила и разговара са њима, као са сестрама рођеним.
– Живео сам брзо, колико је камион могао да иде – 120 на сат! Пошто мангулици треба четири године да расте да бих је заклао, ја сад живим у рикверц. Свиње су ме успориле, постао сам нормалан – прича разнежени Драгиша.
Нема мира Драгиша, него наставља са проповедима. Експериментише са природним конзервирањем хране, јер очекује сушу која ће нас затрти. Већ три и по месеца кап кише није канула на имање, па Драгиша у чизмама гази по речици. Уместо да нас спрже вулкани, уместо да нас поклопи велики талас, или неки астероид звекне у Земљу, скапаваћемо од глади и бежаћемо код Драгише, да потражимо азил у његовој тврђави.
Он је спреман за време које надолази, које ишчекује, као олују. Чува четири године огромни каиш сланине од мангулице на тавану.
И држи се Драгишина сланина на ветрометини, одолева климатским променама и глобалном загревању.
То је смисао његовог живота. На његовом имању је забрањено вештачко ђубриво. Долазили су недавно Италијани, како би изучили његов начин узгајања парадајза. Велики је као диња, а није мутант. Неко долази по мангулице, неко по парадајз, неко по људску реч.
Драгишин манифест има неколико тачака. Одавно не гледа телевизију. Некада је био четник, али се и тога мануо. Никада не ложи, устаје у пет ујутру. Доручкује пржену сланину, пржену кобасицу и пржена јаја. Потом се заслади гомилом белог лука. Кад стегну мразеви, растопи маст од мангулице у велику шољу кафе и попије на екс, уместо чаја. Нису му потребни андоли ни антибиотици, не одлази у апотеку да би купио прашкове против грипа, не сиса бомбоне које ублажавају бол у грлу…
Држи га тај еликсир цео дан, а у ушима му звечи као да му трубачи проветравају уши.
И, срце му куца.
(Политика)
