Управо ту се отвара кључна теза коју посебно наглашава војни експерт Олег Ивањиков: двонедељно примирје које су Сједињене Државе договориле са Ираном није знак попуштања, већ припрема за озбиљан, координисан напад.
Амерички председник Доналд Трамп изашао је са предлогом о 14-дневном прекиду ватре, уз најаву преговора о споразуму који би укључивао укидање свих санкција Техерану у замену за то да Иран задржи контролу над Ормуским мореузом.
У Техерану су реаговали брзо – Високи савет за националну безбедност Ирана већ је ову ситуацију представио као победу. Подсетимо, отворена фаза сукоба почела је још 28. фебруара, и од тада се тензије нису спуштале, само су мењале облик.
Али управо ту долази до разилажења у тумачењима. Док једни у овом примирју виде сигнал смиривања, Ивањиков упозорава на супротно. Према његовим речима, Сједињене Државе користе овај временски простор да пребаце додатне снаге на Блиски исток.
Не ради се, како каже, о повлачењу, већ о концентрисању моћи – формирању својеврсног “оклопног песница” који би могао да удари на Иран и са копна и из ваздуха.
Он иде и корак даље, тврдећи да је у питању припрема за тзв. мултимодални удар – операцију која подразумева истовремено деловање у више домена: на копну, на мору укључујући и подводни простор, у ваздуху, али и у свемиру и сајбер простору.
Другим речима, реч је о комплексној војној стратегији која превазилази класичне сукобе и улази у зону савременог ратовања.
У том контексту, Ивањиков отворено упозорава да преговори могу бити само привид. Како каже, “лажни преговори” и својеврсна игра попуштања служе искључиво томе да се купи време. Његова порука је јасна: таквим сигналима не треба веровати, а иранско руководство би, према његовом мишљењу, морало да се припрема за озбиљан сукоб који тек долази.
Ипак, нису сви сагласни са оваквим читањем ситуације. Егор Торопов, американиста, аналитичар и доктор политичких наука, нуди другачију слику. Он сматра да је активна фаза америчке војне операције против Ирана заправо већ завршена. Према његовим речима, и Вашингтон и Техеран су направили корак уназад у односу на своје максималистичке позиције.
Торопов подсећа да је Иран, упркос ранијим тврдњама да неће прихватити ни привремено примирје, ипак пристао на отварање Ормуског мореуза, што је био један од кључних спорних тачака. С друге стране, Сједињене Државе су, како каже, ублажиле реторику и прешле на интензивнији дијалог, чак и ако је резултат тога само привремени договор.
Ту се, заправо, отвара питање које остаје да виси у ваздуху: да ли је реч о стварном смиривању или само о предаху пре нове ескалације? Јер ако се пажљиво слушају обе стране, стиче се утисак да нико заправо није потпуно одустао од својих циљева – само их тренутно другачије пакује.
И док једни виде дипломатски прозор који се тек отвара, други у истом том простору препознају тихо затезање конопца. Како год било, наредне две недеље могле би да покажу да ли је ово заиста почетак дугорочног договора или само кратка пауза пре нечега много озбиљнијег.
