Недавно финале Светског првенства у ватерполу у којем су снаге одмериле селекције Србије и Хрватске у Црној Гори је поново изазвало изливе нетрпељивости и мржње међу навијачима једне и друге репрезентације. Зашто спортски сусрети између селекција две суседне државе у Црној Гори изазивају толико набоја и негативних емоција које, као у случају НВО активисткиње Милице Ковачевић понекада резултирају врло озбиљним претњама и увредама.

Председница Управног одбора Центра за демократску транзицију Милица Ковачевић била је у последња два дана изложена најбруталнијим увредама због поста на затвореној страници на друштвеној мрежи Фејсбук, у којем је навела да је у току ватерполо меча Србија Хрватска навијала за хрватску репрезентацију.

Пост су „поделили“ неки од њених пријатеља на својим мрежама, а онда су кренули коментари.

Како преноси домаћа штампа, Ковачевић није желела да говори о инциденту, док се из полиције и тужилаштва јуче нису оглашавали.

Зашто су утакмице Србије и Хрватске утакмице високог набоја у Црној Гори?

Бивши ватерполо репрезентативац и освајач олимпијског злата, сада лидер Либералне партије Андрија Поповић за РСЕ каже да се лоше емоције појављују само међу острашћеним појединцима док су спортисти две државе у добрим односима.

Увреде, изливи мржње на социјалним мрежама и интернет порталима су рецидив национализма какав је постојао 90-тих, а који на жалост постоји и данас, каже Поповић.

„Све нам ово говори колико смо ми још далеко од било какве демократизације, као и да добар део наших људи живи још у 90-тим годинама и све то нас увек врати у стварност, поготово та њихова велика острашћеност. Ми помислимо да се то полако губи, али евидентно је да то није тако. То се преноси на навијаче који немају граница и са својом острашћеношћу нам показују да ће вероватно проћи и деценије док се овде прилике не нормализују“, каже Поповић.

Но, Славен Радуновић из НОВЕ каже да је узрок тензија због утакмица Србије и Хрватске у Црној Гори, заправо унутар саме Црне Горе, јер настаје као резултат нетрпељивости Срба и Црногораца који у њој живе:

„Они (Црногорци) у свакој ситуацији па и када Србија игра са Хрватском навијају за неког ко је против Србије у том тренутку, а то онда изазива контрареакцију и са српске стране. Тако да и овај догађај, макар када се ради о реакцијама у Црној Гори не бих везивао за односе Србије и Хрватске него би их везао за унутарцрногорске поделе и на односе између Срба и оних других, нећу рећи само Црногораца, јер ту има и Бошњака и Албанаца који сваку прилику користе да отворе онај фронт који представља проблем свих ових година, између оних који су Срби и оних који сматрају да су Црногорци посебна нација.“

Као контра реакција на, како тврди Радуновић навијање против Србије јавља се други феномен – да грађани Црне Горе који се изјашњавају као Срби када играју селекције Црне Горе и Србије навијају за ову другу, а не за земљу у којој су рођени.

„Тешко је објаснити тај парадокс да људи који су рођени у Црној Гори, који су поптуно везани за њу могу да навијају, да буду на страни државе са којом готово да немају никакве везе, многи од њих никада нису ни били у њој осим што имају ту виртуелну везу, националну која се протеже деценијама и стотинама година“, примећује Андрија Поповић.

Нетрпељивости и мржња након спортских окршаја Србије и Хрватске у и ван Црне Горе су само наставак онога што смо имали у ратној прошлости а главни узрок томе је што политичке елите у региону и дан данас међусобна нерешена питања стављају под тепих, каже Милош Конатар из УРЕ.

„На жалост док се год дешавају овакве ствари попут случаја Милице Ковачевић ми ћемо и даље бити Балкан на Балкану, а не Балкан у Европи. Мислим да је разлог то што и даље на Балкану ствари још нису рашчишћене и које вуку неке друге генерације, а наша и млађе генерације највише трпе због тога.“

 

B92

Ознаке: свађа, Србија, Хрватска, црногорци