Pročitaj mi članakSrbija je ne na poslednja četiri takmičenja igrala četiri puta u polufinalu i dva puta u finalu sve pod vođstvom Saše Đorđevića
Можда је прерано за један овакв текст, јер кошаркаши Србије у петак (20.30 РТС) играју полуфинале Еуробаскета са Русијом, али ситуација не може да буде боља.
Foto: fiba.basketball
Биће ово наше четврто полуфинале (надамо се и треће финале) великог такмичења у последње четири годне.
Зато је, ипак, право време да се осврнемо мало уназад и погледамо шта се дешавало последње четири године од када је селектор Александар Ђорђевић. Од момента када је изабран у новембру 2013. године, храбро је најавио успон српске кошарке и јасан циљ: „Да победимо Шпанију и да стално играмо са Американцима“.
Многи нису схватили његову поруку која је у ширем смислу гласила да је циљ да се стално игра против најбољих на великим такмичењима и у борби за медаљу како би се напредовало.
– Само ако играте са најбољима постаћете најбољи. Србија мора увек да иде на медаљу – рекао је храбро Сале, иако резултати из 2010. па до 2013. нису указивали да можемо то да урадимо.
Велики део јавности који обожава Ђорђевића као играча скептично је дочекао његово именовање за селектора, јер су сматрали да није имао искуства: само харизму, знање и храброст. Међутим, он је почео да прави систем, увео неко нове играче у селекцију (Јовић, Радуљица, Бирчевић, Симоновић) и почео да ствара ТИМ.
Први испит му је био најтежи – да је бар имао квалификације, па да мало осети ту тензију вођења репрезентације, него прво па – Мундобаскет.
То такмичење је одредило његову тренерску каријеру. Као и у играчкој, када је луцидним тројкама доносио титуле и победе, тако је и од свог првог такмичења својим луцидним и храбрим одлукама водио тим до сребрне медаље.
Када му је Крстић рекао по саопштавању списка: „Сале, ја сам повређен, не могу да играм“, одговор је показао победничку црту Ђорђевића:
– Мајсторе, дођи требаш ми само за финале са Американцима – рекао је селектор и тако купио Крстића да и повређен наступа за Србију.
Тако је и било: Крстића је штедео у групи, а онда је у полуфиналу био један од најбољих и донео нам финале и меч са Американцима.
Било је и проблема на Мундобаскету, пораза у групи и четврто место, али Салетова изрека „ватра у срцу, мир у глави и осмех на лице“ најбоље показује његов систем рада.
Радуљица је најбоље објаснио 2014. шта је то „наша игра“ и како треба да игра Србија.
После великог успеха уследило је Европско првенство 2015. у Берлину и Лилу, где смо се „прошетали“ кроз групу играјући најбољу кошарку срушивши Шпанце, Италијане, Турке, Немце и Исланђане. Очекивала се нова медаља, али је изостала.
Неочекиван пад форме у полуфиналу и јако добра екипа Литваније су нас зауставиле на путу до финала, а онда и домаћин Француска у борби за бронзу. Било је то преко потребно искуство за овај тим и самог Ђорђевића.
Но, ни то није поколебало нити разочарало Ђорђевића. Свестан колико је тешко правити континуитет једне екипе рекао је после четвртог места у Лилу једну битну реченицу.
– Дај Боже да стално играмо полуфинала на великим такмичењима. Некада победиш, некад изгубиш, али константно си у борби за медаљу и то је континуитет – рекао је Ђорђевић после тог првенства.
Његов систем селекције тима и одабир грача наставио се и у 2016. години, пре свега бриљантним пласманом на Олимпјске игре, а онда и освајањем медаље подизањем форме кад је најпотребније – у четвртфиналу и полуфиналу.
Још једна сребрна медаља је освојена, поново против „свемирских“ Американаца, али је циљ испуњен – играмо са најбољим тимом за свету већ други пут, и напредујемо.
Година 2017. требало је да буде круна генерације јер су били спремни да на Еуробаскету 2017. дођу и до златне медаље. Ђорђевић је спремио паклену екипу на списку са играчима који су претходне три године освојили два сребра и играли полуфинале Еуробаскета, а у клупским сезонама освајали Евролигу.
Али, десило се нешто најгоре по тренера једног тима. Због повреда остао је без шесторице играча (Теодосић, Бјелица, Недовић, Калинић, Симоновић, Радуљица) док Јокић није желео да игра плашећи се повреде, а Стефан Марковић се повукао после Рија.
Без седам носилаца игре са Олимпијских игара сваки други тренер би тражио алиби и рекао успех је ако прођемо групу. Али, не и победник Ђорђевић. Као што је и сам више пута истакао разлика између победника и губитника је у томе што губитник каже „То је немогуће урадити“, а победник каже „То је немогуће, али ја ћу то урадити“.
Зато није кукао када је остао без пола тима, него је рекао и даље: ИДЕМО НА МЕДАЉУ!
Окупио је те момке, радио најбоље што може и што се икада радило и створио ТИМ. Тим који има лидера, али који игра за тим. Јер као што се зна ТИМ није скуп најбољих играча (видели смо то 2005. на ЕП у Београду), већ скуп играча који најбоље функционишу заједно.
То је направио Ђорђевић од скупа ових играча, које су сви прежалили пре поласка на Еуробаскет и помирили се са тиме да неће проћи ни групу.
Ђорђевић је овде у Истанбулу био најопуштенији до сада од свих такмичења.
Осмех му није силазио са лица, шала после сваке утакмице чак кад се изгуби од Русије у групи и загонетна изјава којом је најавио да ћемо се можда поново срести. И срели смо се у полуфиналу Еуробаскета. Наши момци су подизали форму из меча у меч, а онда згромили Италију одличном игром и сада настављају даље.
Његов систем и филозофија игре се нису променили од почетка рада: одбрана је обавезна, напад произвољан, то јест у нападу се играју договорене кретње и чита одбрана ривала са пуно утрчавања иза леђа.
За разлику од ранијих такмичења где је могао да се ослони на више играча који су опасни кошгетери и у нападу могу да искреирају поен (Теодосић, Радуљица, Бјелица, Богдановић), сада је остао само са Богдановићем, који има искуства, али ту није направио грешку коју би многи тренери направили. Богдану је дао да буде лидер, али га усмерио и да игра за тим.
Подигао психолошки и играчки Лучића и Милосављевића, искористио добро квалитете Бирчевића и Штимца, Јовићу улио још више самопоуздања, нашао улоге Гудурићу, Лазићу и Мицићу и кренуо на Еуробаскет.
Као некада давно, када је Ђорђевићу, док је играо меч на Еуробаскету када нашем тиму није ишло, а легендарни Мока Славнић добацио: „Мало мање ти, мало више тим“, Ђорђевић је то послушао и добили смо и утакмицу и освојили титулу.
Иста је ситуација са Богдановићем сада и као да му је Сале пренео Мокине речи. Даје кошеве, али и води екипу и помаже и њима да буду бољи својом организацијом и лидерством асистенцијама. Што би Италијани рекли у кошаркашком жаргону, Ђорђевић је од Богдана направио кесицу чаја.
Кад је убациш воду све постаје чај. Самим тим што није пребацио све на њега и тражио да сам решава све и дасе оптерећује поенима (што би многи српски тренери урадили, а онда тражили алиби), Ђорђевић је од њега направио феноменалну машину која скоро сваки меч може да има трипл-дабл учинак, али и да преузме одговорност кад је тешко.
Зато сада пред Русију не треба да страхујемо за ове момке. Знамо да ће извући последњи атом снаге из себе, знамо да ће играти као ТИМ, а ТИМ добија утакмице.
Русија јесте добра екипа, такође играју тимски, али мислим да смо ми мало више тим него што су они. Предводи их Швед који је први кошгетер, али то ће бити изазов за 12 ратника Салета Ђорђевића. Уствари 11, јер Лазић не може да помогне, али ће бар да бодри, јер и то нешто значи.
– Чека нас захтевна утакмица, екипа која игра сигурну кошарку, изузетно су спремни, и ово је најбоља екипа Русије коју су довели у последњих неколико година уз апсолутног лидера Шведа, који је мотор екипе. Имају и сјајне евролигашке играче. Мозгов даје физичку снагу и предност – рекао је Ђорђевић.
Србија је од самосталности 2006. само три меча на великим такмичењима играла са Русијом. Два пута је поражена (2007 на ЕП у групи и 2011. на ЕП у четвртфиналу) а победила је само једном 2009. на ЕП у четвртфиналу.
Последњи пут када се Ђорђевић сусрео са Русима било је 1998. у финалу Светског првенства у Атини и тада је као капитен победио и донео златну медаљу. Сада је такође вођа, али као тренер једне младе и гладне успеха екипе.
Ми јесмо вицешампиони света и Олимпијских игара, али ово је један нови тим Србије, са новим играчима, али са истим циљем- освојити медаљу.
Најслађе је то урадити против ривала који те је победио у групи.
