Прочитај ми чланакМогу Хрвати да присвајају кога хоће! Знам одакле сам и чији сам, где живим и за кога се борим. Никад у животу не бих отишао да се борим ни за једну другу државу осим за Србију!
Лед који је блокирао српски пут до медаља на “јануарској реци” разбијен је 11. дана олимпијских игара са 66 килограма динамита! Нација је била нестрпљива, већ је 78 држава освојило медаље, међу њима Фиџи, Монголија, Гренада, Бурунди и Нигер. Тенисери, стрелци, кајакаши остали су далеко од подијума, ватерполисти, кошаркаши и кошаркашице неуверљиви.
Калкулације, наде и жеље пре одласка у Рио кретале су се у распону од шест до 12 медаља. Лебдела је зебња да ли ће се српска тробојка уопште завијорити испод “главе шећера”. Нестрпљиви дежурни критичари критичари почели су да извлаче наслове “Кубертен на службеном путу” и “Дођох, видех – кући”.
И срећом, дође тај 16. август 2016. Рвач Давор Штефанек пре две године – након освојене титуле светског шампиона у Ташкенту – са балкона шампиона заказао је нови састанак на истом месту после игара у Рију. Куцнуо је тај час – да постане грчко-римски цар и српски јунак. Једним захватом да постигне две спортске бесмртности.
– Био сам фино наспаван, нисам имао никаву нервозу. И од јутра је све кренуло у добром смеру. Aтмосфера добра, без обзира на то што су двојица наших представника, нажалост, испали. Кад су се Фрис и Немеш претходног дана вратили у собу, отишао сам са тренером код њих и рекли смо им: “Немојте да се нервирате. Биће медаља!” Имао сам огромну веру у себе. Ред је био да то покажем на струњачи. Напустио сам Олимпијско село и ушао у дворану савршено миран. Спреман за експлозију! Кад је кренуло такмичење гледао сам само да идем борбу по борбу. Нисам прескакао степенице нити размишљао пуно унапред. Из кола у коло.
У четвртфиналу сам победио актуелног светског шампиона Франка Штеблера (6:2). Одшкринута врата раја. У полуфиналу Грузијац Шмагиј Болкваџе и 7:0 за мене. Уз пуну доминацију над ривалима, то слободно могу да кажем, дошао сам на праг остварења свог сна. Финале је било јако напорно. Тешка борба са Јерменом Миграном Aртујуњаном. Добар борац, нема шта. Имамо сличан стил рвања. Шта је одлучило? Бољу тактику сам направио са тренерима. То је на крају уродило плодом. Златном медаљом! После проглашења победника – и призора кад се наша застава уз звуке наше химне диже на јарбол. Призора који ће остати незабораван и коме ћу се увек радо враћати – отишли смо мало у град да прославимо.
Кад сам се вратио у Олимпијско село, легао сам али нисам могао да заспим. Целу ноћ и цео дан. Тек сам мало у авиону одспавао. Та несаница траје ево и десетак дана после невероватног дана у Рију. Утисци се некако полако слажу, али лагао бих кад бих рекао да ме још не дрма сликама и осећањима јако набијен дан. Ехеј, постао сам олимпијски шампион. Бићу крајње искрен, тај дан још увек траје!
Ветар са струњаче и коначно развијена тробојка покренули су наше спортисте, па је 16. дан августа 2016. један од најуспешнијих у историји српског спорта. У нокаут фази кошаркашице су победиле фаворизовану Aустралију, одбојкашице Русију, ватерполисти Шпанију, Ивана Шпановић је скочила у финале.
– Јако ми је драго што нисам усрећио само себе, своју фамилију, своје тренере, него и целу српску нацију…
Цео интервју прочитајте у штампаном издању Експреса…
