(Политика)

Нас само у спорту љути што наши нису најбољи на свету, а од осталих смо дигли руке.

Зашто? Зато што ни у једној другој области и не помишљамо да будемо најбољи на свету. Или бар међу најбољима.

Да су спортисти наши најбољи амбасадори потврђује и сама држава дајући нашим највећим асовима дипломатске пасоше. Али, шта онда раде прави амбасадори, ако су спортисти најбољи амбасадори?!

Што не тражимо да будемо шампиони и у некој другој делатности? На пример, да будемо земља у којој нема подмићивања. Или да извозимо изуме, а не да увозимо инвеститоре. Да у култури, уметности, науци, кулинарству, педагогији и свему осталом понудимо свету нешто оригинално, да се такмичимо с њим, као што је то у спорту, а не да своју памет ограничавамо на копирање.Ми чак ни речи за свој сопствени језик више не смишљамо. Кад би се сада појавила лопта у Србији нико се не би усудио да јој да то име, него бисмо задржали изворно, како се „тамо каже”.

Зато и није никакав подвиг спортиста што су наши најбољи амбасадори. Они, једноставно, немају конкуренцију.

На међународним такмичењима спортисти се боре за себе, а самим тим и за своју земљу, јер нити могу да буду безимени, нити да се изостави држава из које су.

Тако рецимо као што се Србију увек спомене кад Ђоковић освоји неки турнир, тако је и са Швајцарском кад то успе Федереру или сада с Великом Британијом када је у Вимблдону победио Мареј. Или за Јамајку захваљујући Болту.

Али, поред представљања у иностранству спорт представља државу и у њој самој. То је, можда, чак и важније од слике коју наши спортисти остављају у иностранству, јер је овде, код нас, то вероватно највидљивији одраз стања у самом друштву.

Ту, на жалост, спорт не само што задаје муке држави, него и губи свој смисао. На пример, стигло се дотле да на некој утакмици није пожељно да буду и присталице тима који гостује. А спорт би, по дефиницији, требало да зближава људе…

Навикли смо се да на трибинама видимо сцене које би могле да се искористе за филмове о апокалипси. А спортски догађај би требало да буде нека врста празника, где родитељи могу да изведу децу или да изађу с пријатељима…

Клубови могу да се бране, и углавном то и раде, да то није у њиховом домашају. Али, како да се оправдају за оне силне међусобна оптуживања да су утакмице намештене, да је првенство купљено, да је борба за опстанак решена ван терена… Па нова управа свали дрвље и камење на претходну, па судске тужбе да неко неком није платио, па новац испод жита, па утицај политичара, па конци који воде до оних који се баве сумњивим пословима… Ништа од тога не мора да буде тачно, али о томе се прича деценијама и то даје слику која није лепа.

Клубови од државе траже новац, а не памет. Сваки од њих позивајући се на своју прошлост, садашњост или будућност тражи од државе да се према њему односи као према најмилијем детету.

Држава чак и да има пара као плеве не би могла да удовољи свима. А плаче и привреда, и просвета, и здравство…

Највећи клубови траже да буду малтене под државном заштитом. Као да то што јесу нису постигли управо захваљујући томе што су од оснивања били више или мање отворено мезимци оних горе. У неком граду је, опет, најјачи  онај ко је имао јака леђа. И тако наниже до сеоских клубова.

Оно што су после рата Црвена звезда и Партизан пре рата су били БСК и Југославија. А они нису били ни државни, ни приватни. Издржавали су их чланови управе, чланови клуба, добротвори…

Данас ниједном клубу не пада на памет да позове своје бивше играче, који су стекли велике паре играјући у иностранству, да приложи нешто. То је, у најмању руку, непристојно. Па ако они који су се обогатили захваљујући спорту не осећају потребу да му помогну (не да улажу, него да поклоне), зашто би онда то други радили, свеједно да ли је то држава или појединац?

Клубови и држава настављају своју шаховску партију. При сваком потезу оних првих стоји вапај због беспарице, а узвраћа им се уздахом да нема довољно пара.

И то већ почиње да личи на понављање потеза. Нити клубови и савези да се договоре, па да изиђу с конкретним заједничким предлогом, који су пропустили кроз ситно сито, нити држава да обнародује шта хоће од клубова и репрезентација…

(Иван Цветковић)

Ознаке: амбасадор, Иван Цветковић, играч, клуб, репрезентација, спорт, спортиста, Србија