(b92.net – Vladimir Novaković)

Једна од позитивних тековина из ових пет година Караџићеве власти у српском фудбалу несумњиво је стабилност система такмичења.

После невероватне серије промена система такмичења – надреалних 9 од 1990. до 2008. године; током тог периода у елити је играло од 10 до 21 клуба – нови председник је одмах по ступању на функцију најавио да лутања неће бити и већ следећег лета број учесника Суперлиге попео се са 12 на 16, колико их је и данас, а ушли смо у пету сезону. Још од осамдесетих број сезона без промене система ниједном није прешао три.

 

Иако је стабилност више него похвална, број учесника је потпуно неприлагођен реалности. Шеснаест тимова у највишем рангу националног шампионата је превише са становишта величине Србије, њене економске моћи и фудбалског потенцијала.

У првом поглављу нашег серијала Реконструкција српског фудбала бавимо се питањем система такмичења у Србији и оптималног броја клубова и утакмица, који би обезбедили напредак српског фудбала и на клупском и на репрезентативном нивоу. Но, до бројева ћемо стићи у другом наставку. За почетак ћемо се позабавити једним од најинтересантнијих питања српског друштва, а не само фудбала у последње две деценије: Да ли Београд гуши Србију?

Фудбалски центри: Децентрализација и београдизација
Караџићева мотивација за оволики број клубова у Суперлиги била је буђење фудбалских центара. Са једне стране то је веома похвално, мада не нарочито реално (што је ових пет година показало), са друге су политички мотиви сасвим јасни.

У пракси једини нови центар који се учврстио је Јагодина, чији успон је нераздвојно повезан са политичком моћи челника те поморавске општине Драгана Марковића, па се тај пример у потпуности може изједначити са Аркановом Приштином, Обилићем и Милиционаром. У сличну категорију могла би се ставити и чуда за једно лето – Раднички Обреновац и Инђија – који су, случајно или не, у елиту стизали баш када су локални моћници имали најбољи положају власти.

Велики напредак остварили су Суботица (Спартак), одакле је до националног нивоа и стигао Караџић, као и Ужице (Слобода), али су то клубови и градови који су били важне тачке на фудбалској мапи и током СФРЈ, а и у периоду заједничке државе са Црном Гором.

До Суперлиге су стигли и имењаци из Ниша (после 11 година) и Крагујевца, али тешкоће са којима се суочавају због немогућности да обезбеде реално финансирање и политичких несугласица никако не уливају оптимизам и не наговештавају да буђење центара иде по плану.

Посебан је случај Новог Пазара, чији улазак у највиши ранг су деценијама прижељкивали многи љубитељи фудбала, због познате атмосфере. Испоставило се да је посета у граду на Јошаници знатно мања него у многим друголигашким сезонама, да трећина лиге (и то она са навијачима) не сме да доведе тамо своје присталице, а финансијска криза је перманентна.

И сâм манир уласка (уместо БАСК) је врло сумњив, а за само три године два клуба су се практично пребацила у Нови Пазар (БАСК, па кулски Хајдук) под необичним околностима. Поврх свега, и у овом клубу је тешко не приметити утицај упешног и популарног политичара Расима Љајића.

Управо нас гашење кулског Хајдука после 88 година постојања (други пут о томе ко је и зашто измислио додатних 12 година) и лагано одумирање не тако давно врло стабилног Смедерева упозоравају да су позитивни ефекти буђења центара врло ограничени.

Насупрот томе, суочавамо се са новом навалом београдских клубова на највиши ранг. Овог лета улазак Чукаричког и Вождовца, два мала, али амбициозна клуба решена да не трају кратко у елити, довео је број БГ клубова у Суперлиги на шест.

У време СФРЈ у највишем рангу играло је укупно 7 београдских екипа. Два земунска клуба (Наша крила и Галеника) боравила су у Првој савезној по једну годину, Раднички Београд је дуго пре распада земље напустио елиту, а Рад се прикључио у завршним годинама Федерације. Уз Звезду и Партизан само је још ОФК Београд био релативно чест прволигаш.

У 22 године од како нам се држава први пут нагло скратила у првом рангу играло је 14 београдских клубова – Звезда, Партизан, ОФК, Рад, Земун, Раднички, Бежанија, Чукарички, Железник, Вождовац, Звездара, Хајдук, Обилић, БСК. Поред њих Београд и БАСК су на терену изборила промоцију, али су одустали од такмичења у Суперлиги и предали место екипа из унутрашњости (Смедерево и Нови Пазар).

Метропола вс провинција на југоистоку Европе
Концентрација фудбалског квалитета у главном и/или највећем граду није непозната у централној и југоисточној Европи. За разлику од Аустрије и Мађарске, Турске и Грчке, код нас су до првог светског рата клубови постојали од Суботице до Ивањице и од Кикинде до Крагујевца.

У Аустрији лига је основана 1900, клубови из унутрашњости укључени су 37 година касније, аод њих прву титулу освојио је ЛАСК 1965. Мађари су кренули годину касније, а све до осамдесетих ван Будимпеште завршиле су само две титуле – Нађварад (данас Орадеа) 1944. и Ђер 1963.

Цариград има лигу од 1905, национално такмичење покренуто је 1959, а у XX веку титула се од Босфора одмакла само у доба доминације Трабзонспора (1976-84). Тенденције у свакој од те три земље су да се фудбал шири ка унутрашњости. У Турској и даље доминацију држи велика тројка, али са снажањем Суперлиге појавио се низ снажних клубова у мањим градовима од Бурсе, преко Кајзерија, до Газиантепа на сиријској граници.

У Аустрији је Беч потпуно доминирао (осим у добра доминације Инзбрука 70-их) све до 1994. године. Од тада превласт преузима унутрашњост – оба бечка великана освојила су само по 3 титуле за 20 година, а само Салцбург 7. Од када је екипу из Моцартовог града преузео Ред Бул, они су главна снага аустријског фудбала.

Мађарски пример
Низ Дунав ситуација је још драстичнија. Суочена са деценијом неплаћања пореза, која је традиционалне гиганте мађарског фудбала довела до ивице гашења или нижег ранга. Будимпешта је у претходних девет сезона прославила само једну титулу, а нову „велику тројку“ чине ДВСЦ Дебрецен, Ђер и Видеотон. У последње 4 сезоне они нису само узели све титуле, већ су за то време препустили остатку лиге само два друга и једно треће место.

Њихов успон није случајан. Мађарска влада, коју предводи странка деснице Фидес, пре три године је кренула у опште сређивање стања у спорту, па су високи функционери тог покрета преузели функције у неким од националних савеза (стони тенис, синхронизовано пливање) или познатих фудбалских клубова (МТК) по правилу замењујући социјалисте и либерале који су већ у затвору или им се још суди за корупцију.

Најважнији део посла је пред новим руководством фудбалског савеза, на чијем челу је банкар Шандор Чањи. Чањи је у Управни одбор МЛСЗ (Фудбалски савез Мађарске) поставио шесторо људи, од којих се само један, извршни директор Видеотона Шандор Берзи, активно бавио фудбалом. Сви су велики љубитељи фудбала, а у УО су укључени зато што имају знања у другим областима (бизнисмен, ревизор, тужилац…), онима са којима се фудбал највише мучи у нашем региону.

Шандор Чањи је озбиљан играч на глобалном нивоу и тешко је поверовати да његов ангажман у џудоу (почасни потпредседник Светске џудо федерације; почасни председник је, погађате, Владимир Путин) није одиграо улогу у чињеници да му је сређивање ситуације у фудбалу поверио лично премијер Виктор Орбан.

Фудбал ће северно од Хоргоша потражити узоре тамо где вероватно не бисмо очекивали – хокеј на леду је спорт који најбрже расте у Мађарској, захваљујући здравом приступу у финансирању и савршеном балансу државне помоћи и приватних улагања. Годишњи буџет хокејашког савеза је око 5 и по милиона евра, али држава даје испод четвртине тог новца. За десет година изграђено је десет нових клизалишта, а број активних хокејаша повећан је за хиљаду.

Исти принцип Мађари желе да примене на друге спортове, посебно на фудбал, који је остао у социјализму предуго, дуго пошто је друштво ушло у трансформацију. Поменута велика тројка долази из делова земље где је локална самоуправа пронашла интерес у стварању стабилног и јаког фудбалског клуба, а успешни локални предузетници били спремни да помогну. Председник МЛСЗ је примером показао на шта мисли – његова ОТП банка већ трећу сезону је спонзор НБИ лиге.

Влада жели да се спортом бави на много базичнијем нивоу – од давања пореских олакшица приватницима спремним да улажу у спорт, до иницијативе да часови физичког у школама буду свакодневни. Спорт је кључни фактор здравља нације, а Мађари су, као и ми, далеко од стандарда западне Европе – док се на западу спортом рекреативно бави 30 посто становништва, код Мађара је тај број свега шест посто.

Нова организација даје резултате – Дебрецен је двапут у последње четири сезоне играо групу Лиге Европе, Видеотон је прошле сезоне избацио Слован., Гент, Трабзонспор и тукао Спортинг и Базел у групи, Ђер је пре три сезоне први пут у историји прошао три кола, избацивши на путу Монпеље.

Далеко је још то од доброг, ове сезоне сва четири мађарска клуба доживела су неуспехе у Европи и испала још у јулу, али је зато репрезентација наставила успон. Овог августа стигла је до 31. места ФИФА листе. За две деценије, од када се прави листа, то је најбољи пласман репрезентације, која је некад била најбоља на свету, али је последњи велики турнир видела 1986.

По повратку са СП у Јужној Африци, док је председник ФСС са блиским медијима спремао отказ Антићу, а Чањи преузимао контролу над мађарским фудбалом, Србија је била тринаеста, а Мађарска 62. на свету. Мађарска је сада десет позиција изнад Србије.

Јасно, утицај владе на спорт, поготово на скуп спорт какав је фудбал, има и много критичара. Од када је на власти Фидес почео је велики опоравак Ференцвароша – екипу је купила држава за преко 16 милиона евра и уложила још двоструко толико у нови стадион (приметићете на уласку у Будимпешту да легендарни Üллöи úт више није у употреби), а на његово чело поставила је директора владајуће странке (са којим су, иначе, навијачи у лошим односима).

Претходна социјалистичка власт допустила је средином прошле деценије да најпопуларнији клуб у земљи заврши у другој лиги због неплаћених пореских дугова, што није прошло добро код бирача. Та влада је и иначе омражена у јавности, због озбиљног замаха корупције, а добрим делом и због чувеног снимка на којем премијер Ференц Ђурчањ експлицитно признаје да је лагао у изборној кампањи. Наравно, на челу демонстрација за његову смену били су управо навијачи Ференцвароша, који су у сукобу са социјалистима још од Другог светског рата.

Но, оставимо за потребе овог текста приче о политичким и навијачким сукобима по страни. Мађарска је Србији слична по томе што има велику престоницу, грађену за много већу државу од садашње, а ниједан град ни изблиза не може да направи равнотежу. Због тога клубовима из унутрашњости требале су деценије да ухвате прикључак са престоничким екипама, којих је често у највишем рангу било од 5 до 8 и које су по правилу освајале трофеје.

Природним путем тај однос се постепено потпуно променио – док су престонички клубови плаћали цех лошег вођења посла, њихови ривали из унутрашњости су, уз помоћ локалних самоуправа и предузетника, успели да преузму примат (ДВСЦ Дебрецен чак из године у годину послује позитивно и исплаћује дивиденде акционарима, уз добре резултате на терену).

Мађарима Ференцварош не значи мање него Србима Звезда, ни Ујпешт мање него нама Партизан, а за МТК чак и немамо адекватну паралелу (осим донекле ОФК, али то је баш на дугом штапу), али су успели да се навикну на то да титуле не станују само у Будимпешти и да нема недодирљивих. Можда је време да мало учимо од суседа.

Наставиће се

Ознаке: анализа, Владимир Новаковић, клуб, Србија, Супер лига, фудбал