Прочитај ми чланак
Да ли ће дете да се бави спортом и нешто тренира одавно није ствар афинитета, већ дубине џепа родитеља.
Да ли ће тренирати фудбал, кошарку, стони тенис или карате донедавно је и у Србији било ствар афинитета детета, а не дубине џепа родитеља. Данас имамо „школе спорта“ уместо „спорта у школи“ и као нација смо и спортски и здавствено све „тањи“.
До пре само десетак година у Србији су деца могла да безбрижно бирају спорт којим ће се бавити и где ће се њиме бавити. У школи је малишан могао да иде на одбојкашку, рукометну или кошаркашку секцију, и да се опроба у стоном тенису или каратеу у суседној, па да настави са одабраним спортом у „правом клубу“.
Данас на тим истим, а и многим новим, школама имате само огласне постере разноразних „школа“ одбојке, кошарке, теквондоа… где се за „одређену новчану надокнаду“ рекреацијом и првим спортским корацима учи у фискултурној сали „сопствене“ школе или чак на школском базену.
Уместо некадашње симболичне клупске чланарине дечије бављење спортом сада више није мали трошак. Уколико желе да им се дете здраво развија и иде на пливање, да шутира лопту на гол или баца у кош, родитиљ ће морати да месечно одвоји од три до пет хиљада динара.
Позитиван утицај бављења спортом, поготово у дечијем узрасту, је познат и неспоран, али многи брижни родитељи се налазе пред озбиљном дилемом – дати тај десети део просечене српске плате на спорт или, рецимо, курс страног језика.
Проблем постаје још болнији ако треба одлучити да ли за бављење спортом охрабрити и друго или треће дете у фамилији.
За многе спортове, а тиме и „школице спорта“, ту се удар на родитељски џеп не завршава . Уз месечно плаћање тренинга иде и , обично годишња, куповина опреме. То је додатних четири до шест хиљада динара. Притом мислимо да основну „клупску“ опрему – мајице, шортсеве и евентуално тренерке – док се рачуница даље може зидати и са специјалним кошакашким патикама, фудбалским копачкама, или разним штитницима за борилачке вештине.
На крају, неки се родитељи нађу у ситуацији да „моле бога“ да им дете не напредује до такмичарског нивоа, јер онда се трошак увећава и за припреме и кампове – од 200 евра рецимо за мале одбојкашице у Сокобањи до 380 евра за пливаче у Бугарској.
Поносне маме и тате клинаца којима су драже борилачке вештине мораће да одреше кесу и за полагање за категорије, популарно знане као „појас“, по још 4.000 хиљаде динара једном или двапут годишње. А ако вам је дете баш таленат, и „јури“ репрезентативне бодове, мораћете да обилазите турнире – ту нећете проћи без 200 евра по турниру, пута четири или пет пута годишње, па…
Када се изведе рачуница, поставља се питање да ли је данас у Србији имати здраво дете које хоће и може да се бави спортом луксуз богатијих слојева друштва.
Наравно, за овакву ситуацију не треба кривити ни „школице спорта“ нити клубове, јер нико у Србији није отворио „школу“ или клуб да би се обогатио на рачун родитеља, али неко мора да плати рачун.
„Нажалост, нисмо Данска или Шведска где локалне самоуправе имају свест о потребама, а могу с лакоћом да поднесу финансирање спортске превенције здравља своје деце. Овде све у крајњој линији спада на родитеље и они су највећа помоћ сваком клубу“, каже за МОНДО Драган Јовић, председник теквондо клуба Галеб и тренер, између осталих, и прве златне олимпијке Србије Милице Мандић.
Клуб „Галеб“ је добар пример каква је позиција „малог“ или спорта уопште у Србији, чак и када даје врхунске светске резултате.
Клуб, који има двадесет медаља са глобално значајних такмичења, годишње за тренинге, припреме, опрему и такмичења потроши 12 милиона динара. С друге стане, од „матичног“ Града Београда добију 680.000 динара – према бодовима на листи успеха спортова.
земљи где се буџети појединих фудбалских и кошаркашких клубова и даље мере у милионима евра, у крајњој инстанци пара целог друштва, један теквондо клуб може да се нада „озбиљнијем“ новцу так ако освоји – златну олимпијску медаљу. Толико је наиме, за ТК „Галеб“ вредело злато Милице Мандић са Олимпијаде у Лондону 2012, а и то само зато што је тадашњи градоначелник Драган Ђилас испунио сопствено обећање.
Тек са глобално највећим могућим успехом у „мали“ спорт долазе и спонзори „из прве лиге“ који се у „великим“ подразумевају. Тако ће „Галебовим“ шампионима, али и деци која у клубу уз њих стасају, сарадња са Комерцијалном банком следеће године значајно олакшати живот. Али и то је ишло „преко родитеља“, уз помоћ Синише Малог, саветника вицепремијера Александра Вучића.
Бављење спортом у школском узрасту није „забава“ богаташке деце, а не би требало да буде ни „последња брига“ државе, што до не тако давно, није ни била. Србија данас није баш толико сиромашнија од оне из „златних“ осамдесетих година с краја прошлог века, да не би могла да подмири ни основне потребе школског спорта.
Већи је проблем,,изгледа, у дистирбуцији пара које постоје – од Републике, до општина и привредних предузећа, него у количини пара.
Према званичним подацима држава Србија је за школски спорт у 2012. потрошила само 50 милиона динара, а ни њен најбогатији град, Београд, неће се у следећој години „отворити“ много више.
„Буџет Секретаријата за спорт и омладину ће следеће године бити око 500 милиона динара, што је половина оног од пре само пет или десет година. У таквој ситуацији тудићемо се да бар са рекреативним активностима деци покријемо зимски и летњи распуст“, каже за МОНДО Драгољуб Кочовић, заменик градског секретара за спорт и омладину.
Из Града долази иницијатива да се уведе професионално физичко васпитање у млађе разреде основне школе, које сада изводе (или не изводе, већ од случаја до случаја) учитељи и учитељице.
Кочовић, који је председник истоимене спортске академије у чијем је саставу и редак (карате) клуб у коме најмлађи бесплатно тренирају, каже да је љут што смо друштво које „даје велике паре на долазак израубованих спортиста из САД или Африке уместо на сопствену децу“.
Свој пут од школске сале и секције до „олимпијских висина“ најбоље су истакли сами велики српски спортисти, а сада спортски функционери Вања Грбић и Саво Милошевић, на конференцији „Локална политика и спорт“ у Београду у децембру прошле године.
Прослављени српски одбојкаш и потпредседник Одбојкашког савеза Србије Вања Грбић је рекао да се никако не сме заборавити основна функција коју има спорт – а то је здравље.
„Врхунских спортиста је само један одсто, а истовремено је школски спорт сасвим у запећку. А ми смо почели управо у школском спорту, јер смо имали могућност да тренирамо бесплатно, да нас неко препозна као таленте и потом регрутује. Зато данас морамо да причамо о спорту као о превенцији и заштити нације јер више од 80 одсто деце има криву кичму и равна стопала. Школски спорт ствара културу здравог живота и базу радно способних људи“, рекао је Грбић.
С тим се у потпуности сложио још један великан српског спорта, Саво Милошевић. Некадашњи фудбалски репрезентативац, а сада директор свих националних селекција Фудбалског савеза Србије, додао је да „ако то занемаримо створићемо нацију полуинвалида који неће бити у стању да се баве било којим послом, а камоли спортом“.
О другим друштвеним последицама деце која вишак времена и енергије „троше“ глуварећи на улици не треба много ни говорити.
(Мондо)
