Прочитај ми чланак
Мондо
Какав ударац за „орлове“, за Синишу Михајловића, за ФСС, али највише за навијаче фудбалске репрезентације Србије!
Јер они су ти који су се изгледа највише надали победи на „Максимиру“ и повратку у трку за пласман на Светско првенство у Бразилу 2014. године.
Надали су се чак и када су видели стартних 11 за меч у Загребу, међу којима је било, благо речено, неколико изненађујућих имена.
Фудбалери, предвођени селектором, као да су више мислили о неким другим стварима, него о игри.
ПОДСЕТИТЕ СЕ ТОКА УТАКМИЦЕ СА ХРВАТСКОМ.
Атмосфера на „Максимиру“ јесте била наелектрисана и јесте се свашта могло чути са трибина, међутим, у најави утакмице говорили су да неће обраћати пажњу на такве ствари и да су довољно спремни да их оставе по страни.
Шта је онда био проблем? И због чега репрезентација Србије у последње три утакмице није дала нити ЈЕДАН погодак, а примила их је шест!
Ко зна, можда су се прејели кекса „Домаћица“, који су тражили од домаћина да их на дан утакмице у Загребу чека у свлачионици, па им је шећер „ударио у главу“, а концентрација опала.
Јер, управо због недостатка концентрације, примили смо два гола у првом полувремену.
Прво је у 22. минуту Коларов катастрофално извео прекид дубоко на својој половини терена, са леве аут-линије послао је лопту у средину, директно Марију Манџукићу који је уз помоћ Ракитића и Олића лако довео Хрватску у вођство.
Потом је Ивица Олић, у 37, искористио лошу процену голмана Жељка Бркића и грудима са три метра дуплирао предност домаће репрезентације. И том поготку претходио је прекид.
Била је то друга лоша реакција нашег голмана, за којег су многи очекивали да ће остати на клупи и место међу стативама препустити Владимиру Стојковићу. Претходно је катастрофално реаговао у 15. минуту када га је надскочио Манџукић и главом убацио лопту у гол „орлова“, али је он срећом поништен због офсајда.
Одсутност наших фудбалера видела се и на примеру Алена Стевановића, некадашњег члана Интера, сада Торина, који није правилно извео аут, па је исти био додељен Хрватима.
Србија, која је била без шута ка противничком голу све до 47. минута и доброг покушаја Коларова, једину „шансу“ у првом делу имала је када се голман Хрвата Стипе Плетикоса одлучио да у уводним минутима дрибла Филипа Ђуричића. Успео је у тој намери, па смо од свега добили само дубок уздах.
Најављивао је Михајловић изненађујућ састав Србије на терену, што је и учинио, али је изгледа успео да изненади и самог себе. Иако су сви знали да нападач Партизана Марко Шћеповић није довољно опорављен од повреде задње лоше, нашао се на терену и већ у 9. минуту морао напоље. Да ли због нове повреде или обновљене старе, сазнаћемо ускоро …
Уместо Шћеповића шансу је добио Филип Ђорђевић, којем је ово био дебитантски наступ за Србију у такмичарској утакмици.
Неочекиван је био и старт Ивана Радовановића и (више-мање) Александра Игњовског. Њих двојица заиграли су у везном реду, чинило се са улогом да више помажу дефанзивној него офанзивној линији тима. Можда то није био Михајловићев циљ, али по броју контаката са лоптом стекао се такав утисак…
Тек у другом полувремену „орлови“ су успели да се донекле опораве од примљених голова и поново растрче, као што су то чинили у првих 20 минута утакмице. Додуше, можда је то и било зато што су хрватски фудбалери видели да не морају много да „запињу“. Имали су резултат на својој страни, а на супротној недореченог ривала.
То се најбољ могло видети у три шансе које су наши фудбалери створили у другом делу утакмице. У свакој, осим можда последње када је шутирао Тадић, деловали су брзоплето.
Ђуричић, после шута Коларова и одбијене лопте Плетикосе, као и Ђорђевић, после најбоље акције нашег тима овог петка, у 77. минуту. Нападач Нанта шутирао је право у Плетикосу, који се већ налазио на земљи након шута Ђуричића. Претходно га је Тадић сјајно проиграо петом.
Та акција била је најсветлији, можда и једини, тренутак инспирације „Синишиних орлова“ у петак, 22. марта 2013, на „Максимиру“.
Кренуо је Михајловић радикално од доласка на клупу Србије. Одлучио је да подмлади тим, добио је подршку и јасно је да ништа не може преко ноћи. Али, не би смео да се коцка у овако важним мечевима, које називамо „бити или не бити“.
Његов колега, некада и велики ривал, Игор Штимац није ризиковао. Извео је најјачи тим, уз можда мање изненађење да уврсти младог Матеа Ковачића у стартну поставу пре искуснијег Огњена Вукојевића.
И то му се исплатило. Без обзира што су Хрвати добили два гола на поклон, мора се признати да су били бољи…
Они ће наставити борбу за Белгијом за водеће место у Групи А, док ћемо ми да се окренемо утакмици са Шкотском у уторак у Новом Саду. Да ли ће нам она донети нешто и шта, видећемо…
