Прочитај ми чланак
Није лако лако деци са посебним потребама. Можда понајвише јер други нису заинтересовани за њих. У временима у којима став „нећу да губим време на небитне ствари“ заправо означава себично размишљање „само да је мени лепо, шта ме брига за друге“, мало је примера који сведоче да људскост и даље постоји. А још мање је таквих примера у којима лекције из људскости деца држе одраслима.
Код нас су тек недавно, пре неколико година, деца са посебним потребама по новом закону добила прилику да са другом децом иду у вртић и школу. Идеја да се разлике међу таквим малишанима бришу кроз заједничку игру и учење је дивна сама по себи, али проблематична са друге стране, у пракси, највише у оним установама у којима нема довољно просветних радника. Тако понегде један васпитач мора да брине о 30-ак деце, међу њима и о једном малишану са посебним потребама. Он/а, по природи свог постојања, привлачи и заокупља највећу пажњу васпитача, те васпитачу, тако преданом, не остаје довољно времена да поспеши талентовану децу у ономе у чему она предњаче.
Али, „како стићи на све стране, улепшати живот детету са посебним потребама а развити таленте и других“ проблем је којим треба да се бави држава, њен образовни систем. Проблем са којим ми, као друштво, треба да се ухватимо у коштац је – бездушност. Јер… овде више нико не позове полицију када чује да се одвија насиље у некој породици. Ретко ко од младих устане старијима у превозу. Слушалице у ушима често шаљу поруку „Нисам ту. Мене овај свет око мене не занима“. И, свет креће да пропада, јер се скоро нико више не бори за њега.
Тако је, можда, свуда на свету. Не знамо. Али, знамо и за другачије, чудесне примере. Има их, сигурно, и код нас, људскост свакако није умрла, али ћемо се сада послужити једним примером из САД.
У мичигенској школи Оливет, осмаци у свом одељењу имају и једно дете са посебним потребама. Зове се Кит Ор и има потешкоћа са учењем и потешкоћа са понашањем. Деца обично врло брзо одбаце такве од себе, али његови вршњаци то нису учинили. Штавише, сакривши од својих тренера сопствену намеру, извели су најбољи спортски потез године.
Како то бива у Америци, амерички фудбал је главни спорт, па и у школи Оливет. На једној од утакмица, саиграчи малог Кита Ора шокирали су публику када су, уместо да постигну тачдаун, зауставили акцију на метар од линије која означава да су поентирали. У ту, „ендзону“ нису хтели да уђу тог дана тек тако.
Зауставили су своју акцију баш ту – да би у наредној, без да су икоме најавили шта ће урадити, увели Кита Ора у игру и то мимо знања тренера. И, баш том дечаку, који је присуствовао свим тренизима, али због своје крхкости и стања свести није никада могао ни да сања да ће играти, омогућили да оствари сан: закрилили су га, са свих страна, а онда на сигнал кренули сви напред, пробивши редове ривала и омогућивши Киту да утрчи у ендзону. Постигао је тачдаун у акцији за сва времена. Шокирали су тренере. Своје родитеље. А расплакали планету.
„Знате… Он никада није био кул, никада није био популаран… А ето, баш он, такав, практично неко ко је био – нико, успео је да свима улепша дан“, рекао је Џастис Милер, Китов саиграч, признавши кроз сузе да он сам није дошао на ту идеју, али да ју је прихватио када су му другови предложили такву акцију:
„Искрено, мени раније не падало на памет да од Кита направим хероја. Једноставно, био сам као многи други, хтео сам да је мени лепо, и неким мојим блиским пријатељима. Али, ова акција је од мене створила човека – који жели свима добро“.
Мислите да нема наде за овај свет? Има. Бездушност устукне када извадимо слушалице и отворимо очи.
Како „немате времена да и сами урадите нешто лепо за неког коме је подршка потребна“? Варате се.
Увек има времена за добра дела. Увек.
(Блиц)
