Прочитај ми чланак
(Телеграф.рс, фото: Танјуг, Фејсбук, Твитер)
Фејсбук страницу Партизана лајковало је нешто више од 16.000 навијача, док Звездин профил има чак 522.000 лајкова. Твитер: Партизан има 3.000 пратилаца, а Звезда 9 пута више – 27.000.
Највећи светски клубови одавно су схватили потенцијал друштвених мрежа. Чињеница да у сваком моменту можете да добијете мишљење, критику, сугестију и вредну информацију од навијача од пресудног су значаја за имиџ клуба и будућност пословања.
Било да на страници буде више коментара “управа напоље” или “титула је наша”, клуб који је одлучио да оформи званичан профил на некој од мрежа не може да игнорише реакције навијача. Двосмерно комуницирање је, очигледно, суштина друштвених мрежа.
Фејсбук странице и Твитер профили одређених клубова одлично су виртуелно место за окупљање свих “типова” навијача − од симпатизера који прате основне вести о свом клубу до оних најватренијих и најфанатичнијих који су редовни посетиоци званичних веб-страница. Сви они својим “лајком”, “ритвитом” или коментаром могу да пошаљу поруку управама да ли су навијачи, од којих клубови у крајњој линији зависе, задовољни вођењем клуба, резултатима, акцијама…
Ако погледамо Фејсбук странице два клуба из Премијер лиге, најљућих ривала из Манчестера, Јунајтеда и Ситија, јасно је да имају армије навијача по целом свету. Више од 34 милиона људи широм света на неки начин подржава “ђаволе”, док Сити броји више од пет и по милиона навијача на Фејсбуку.
Те странице су активне готово нон-стоп. Дели се садржај са званичног сајта, објављују се саопштења, позивају се навијачи да коментаришу, шаљу своје фотографије и снимке, прогнозирају резултате мечева, упућују питања играчима, “твитују” се изјаве… Све се то дешава без великих пауза у “шеровању”, тако да су навијачи малтене константно у контакту са вољеним клубом. Логично, веза између њих постаје јача.
А како два највећа ривала у Србији комунцирају на друштвеним мрежама?
Фејсбук страницу актуелног шампиона, Партизана, “лајковало” је нешто више од 16.ооо навијача. С друге стране, њих чак 522.000 има на страници Црвене звезде. Јесте да у Србији генерално има више навијача црвено него црно-белих, али оволика разлика скоро да може да се пореди са оном која је између Јунајтедове и Ситијеве странице. Један од узрока би био и тај што су у Љутице Богдана раније схватили значај Фејсбука (страница основана у јуну 2009) него у Хумској (септембар 2012).
Слично је и на профилима на мање популарној мрежи у Србији − Твитеру − Партизан има 3.000 пратилаца, а њих скоро 27.000 прати Црвену звезду.
КО ЈЕ АЖУРНИЈИ НА ФЕЈСУ И ТВИТЕРУ?
Када су у току утакмице два клуба, навијачи могу преко статуса да сазнају ако дође до промене резултата. Статуси о важним ситуацијама са меча постављају се више на Звездиној страници, док Партизан углавном са странице усмерава навијаче на званичан сајт, где се извештава “из минута у минут”. У поређењу са профилима наведених европских великана, навијачи црвено и црно-белих се не “окупљају” довољно да би коментаром дали на значају одређеном статусу, на пример.
С те стране би администратори страница у клубовима могли да се угледају на довитљиве “твитове” и статусе неких премијерлигаша, који често умеју и да убацују шаљиве коментаре када “неко промаши цео фудбал” и слично. Јер, то су слободне друштвене мреже, и треба се у адекватној мери прилагодити обраћању на њима. Ово је такође ера “два екрана”, јер доста корисника друштвених мрежа док гледа меч, испред себе има отворене профиле на компјутерима или паметним телефонима.
Што се тиче константности, делује да су се Звезда и Партизан поделили: црвено-бели имају већу активност на Твитеру него на Фејсбуку, док с друге стране Партизан нема претерано велике планове са Твитером, већ са Фејсбуком. Партизану уме да се деси да по четири-пет дана не “твитне” ништа.
И Звезда и Партизан “шерују” најновије информације са својих званичних сајтова, као и фотографије, изјаве играча и тренера. Али опет, постоји тај детаљ да то некако иде “сервисно”. “Твит” некад садржи неколико (неатрактивних) речи, попут “Фотографије” или “Тренер пред Јавор” и не мотивише често навијаче да се укључе у интеракцију са клубом… Самим тим се губи поменута двосмерна комуниканција.
Усудићемо се да кажемо да клубови не негују комуникацију са навијачима на друштвеним мрежама јер од њих то ни не траже. Све се завршава на најпростијем “лајку” и недовољно универзалних коментара типа “Ајмооо до победе” или традиционалне српске псовке после (не)предвиђеног пораза.
Када би се кроз статусе и бројне друге алатке користиле, поготово на Фејсбуку, званичне странице на друштвеним мрежама би и навијачи посматрали другачије − као место где ће се њихово мишљење чути и уважити. Само од клуба зависи колико ће се посветити оваквом начину комуницирања, који је одавно заживео у Европи и свету.
(Б.Мекић)
