Прича коју живот само може да исприча догодила се нашем јунаку Вељи Стјепановићу, освајачу две златне медаље на актуелном европском првенству у Берлину. Веровали или не, златно одличје је почело да се кује сасвим случајно.

– Никола Тодић, рођак тада трогодишњењг Владимира, бацио је „малца” у базен. Наровно, не слутећи тада какву је услугу направио нашем хероју. Веља је борећи се за живот са скоро четири године научио да плива, а већ са шест није му било равног међу вршњацима. Пливао је као делфин – открио нам је један од Тодића. – Тада је схватио шта му је природа донела на дар, па је веза са водом постала нераскидива.

– Улога мајке Ане је била велика. Она је по професији учитељица и тачно је знала како треба са децом. Усмерила их је на спорт. Страрији Вељин брат је одличан каратиста, има црни појас, али и поред тога што је могао да буде врхунски спортиста, завршио је хотелијерство и успешно се бави тим послом.

Веља је могао да плива и под другом заставом.

– Ченгићи су мало место у Републици Српској, усађено поред Дрине, ваздушном линијом само пар километара од границе са Србијом. Јесте да је наш Милан са породицом живи и ради у Емиратима, али су пресудили родна груда и љубав према отаџбини. Можда је то и због тога што му је стриц погинуо на ратишту, или…

Химну „Боже правде” у Немачкој чула се два пута.

– Очекујемо успех на светском нивоу, Олимпијске игре ће да буду право мерилио квалитета – поручили су Тодићи.

ОГРОМНА РАДОСТ У СЕЛУ ЧЕНГИЋУ, КОД БИЈЕЉИНЕ: ДЕДИН ЈУНАК

– Мој Веља је див јунак! Најсрећнији сам био, кад је после најновије победе, новог злата за нашу Србију, певао химну „Боже правде“. У Берлину, на великом шампионату, где је постао владар на 400 и 200 метара – причао нам је у даху о свом унуку имењаку, у свом дому у Ченгићима, када су се мало „емоције слегле”, најстарији из породице Стјепановића.

Недуго после успеха славље је прекинуо звук телефона.

– Тата, како се осећаш, унук ти је опет на шашпионском трону Старог континетна – питао је Милан свог оца.

-Мој Милане, мој сине Миладине, како кажемо ми Срби. Осећам се као да сам дотакао небо – одговара поносни деда Вељко-Веља (75).- Радост ми је голема, топла и широка, као ова семберска равница, а висока као Хималаји. Осећема се као да читав свет слави, ову као суза чисту и велику победу нашег чеда, који љуби и воли своју Србију.

Старина Веља, успео је да се похвали.

– Ова лоза је, по мушкој линији дуговечна. Моја баба Ивка живела је 114, а деда Гавро 105 година.

Како се десило да „златни дечак” буде рођен и тренира у иностранству? Прича помало подсећа на Милорада Чавића?

– Мој Милан је, као машински инжењер, 1988 године отишао у Дубаји, а те године се тамо и оженио. „Моја Анка“, од миља зовем снајку Лесковчанку, којој нема равне жене, подарила ми је два дивна унука. Тамо су се заволели и основали породицу, остало је било све рутина – збори радосни деда који је од најмилијих одвојен годинама и клилометрима.

За крај:

– Најважније је бити човек, у добру и злу – рекао је старина.

(Вечерње новости)

Ознаке: Велимир Стјепановић, пливање, породица