Давно, давно, док сам био млад, зелен и неукусан спортски новинар, легендарни Милош Милутиновић ми је на путу Аранђеловац-Београд испричао једну поучну и злокобну причу, заклевши ме да је не обзнаним за његовог живота.

– А, после, како ‘оћеш – рече Плава чигра, један од најбољих фудбалера свих времена са балканских простора.

А, прича је ишла овако, покушаћу да цитирам по сећању:

„Партизан је тад био први на табели, али сам некоме из врха управе сметао као тренер. Зашто? Не знам, ваљда нису могли да у тим прогурају своје играче.

Чекали смо одлучујуће гостовање у Сплиту. Врућ терен, вруће трибине… И чујем: ако не победимо, смењују ме исто вече.

О АУТОРУ

Милан Јовановић има своју колумну у франкфуртском листу Вести где објављује друштвено-политичке коментаре у вези Србије и српског народа.

Мој човек, јутро на дан утакмице, долази са листингом телефонских разговора са играчима претходне ноћи. У глуво доба, моћни челник клуба зове петорицу првотимаца. Муштикла само што ми не испадне из уста. Па, зар они да ми сместе?!

Дакле, све је договорено, али нема предаје, грозничаво размишљам. У свлачионици пре меча диктирам састав тима. На терен шаљем једног од петорице, остали – на клупу. Бурно реагују, пресецам полемику.

Нека почне утакмица, за мене бити или не бити.

Стадион ври, ми као у котлу. Моји се играчи не дају, не чују хук са трибина, лопта иде од ноге до ноге, течно, слуђујемо хајдуковце.

Средина полувремена – 1:0 за нас! Хладан туш усред Сплита, замишљам лица у Хумској 1, њихов гнев и питање које свима њима лебди на уснама: па, како…?!

Мирно вучем димове кроз муштиклу, мислим се: сад нека и изгубимо, бар сам главоње насекирао, мени шта буде – буде.

Играмо све сигурније, поново замишљам лица у Београду…

И онда – пенал за нас! Једини од плаћене петорке трчи, узима лопту и креће према белој тачки.

– Нееее, не дајте му, шефе, продаће нас!!! – избезумљен виче један од играча кога сам упознао са завером.

– Нека, сине, пусти га – мирно одговарам. – Не могу они нама ништа.

Плаћено крило намешта лопту и непогрешиво је шаље у контрастрану од голмана Хајдука.

Потом се окреће, диже руке, а онда се у очају хвата за главу: заборавио је договор.

Веће му казне нема, па га извучем из игре, похвалим и пошаљем на туширање. Он као убијен, промрмља нешто што је личило на „хвала, шефе“, и отетура се сам са својим мрачним мислима и питањем: шта да МУ сутра кажем?

У глуво доба вратили смо се у Београд. Дочекала су нас погашена светла на стадиону и замандаљена врата свлачионица. Све смо оставили у аутобусу и кренули кућама, куд који.

Ускоро је дошао и дан прославе титуле. Хумска обасјана сунцем, празнична атмосфера на трибинама и наша убедљива победа као шлаг на трофеј.

Тог дана нам је полиција испребијала навијаче који су, по тадашњем устаљеном обичају, утрчали на терен да прославе са својим фудбалерима, да узму дрес, шортс, штуцне, било шта…

Пљуштали су пендреци по ЊЕГОВОМ наређењу, никад није заборавио Сплит и пораз, а порази су у његовој функционерској каријери били ретки, самим тим и више болни.

И сам сам тад добио по леђима, бранећи навијаче од батинаша. Нисам могао да верујем докле неки људи могу да иду…

Новинар, ово није за штампу, јесмо се договорили?“

Деценије су прошле од те осамдесет и неке, а рецепт се, кукала нам мајка, не мења.

Јер, шта је Ђенова, шта је Албанија него наставак фудбала ратним средствима? Зар није крах државе кад њен врх прода репрезентативну светињу не би ли на чело парамафијашке организације зване ФСС инсталирао своје људе? Кад се политичка копља укрсте у шеснаестерцу, а судија обиграва са пиштаљком у устима спреман као запета пушка да свирне пенал и реши утакмицу.

Неће наш фудбал још дуго из гроба, нема чак ни полушансу за спас. Толе, Ђура, Терза, Кокеза, ко набије, тај добије!

Мани Србију, дај паре, бар да се има за кауцију.

(vesti-online.com)

Ознаке: fudbal, Milan Jovanović, srpski fudbal, намештање утакмица