Прочитај ми чланак
(Данас,рс, Ало.рс, Србин.инфо)
Рођен: 30/05/1946.
Место у тиму: Лево крило
Утакмица за репрезентацију: 85
Голове за Црвену звезду: 285
Голова за репрезентацију: 23
Дебитовао: 17/06/1964.
Играо у клубовима: ФК Црвена Звезда, Бастија (Фра)
У већини анкета проглашаван је за најбољег југословенског фудбалера свих времена, а до данашњих дана остао је љубимац навијача,захваљујући префињеној техници на терену и понашањем ван њега.
Рођен је у Убу 30.маја 1946, месту недалеко од Београда, а целокупна фудбалска каријера везана је за ФК Црвена Звезда, у којој је играо у периоду 1961-1978 са изузетком две сезоне у Француској Бастији (1975-1977) где је био најбољи стрелац екипе са 31 погодком.
У „црвено-белом“ дресу Црвене Звезде је почео и завршио своју блиставу каријеру постигавши 108 голова.
У националном дресу дебитовао је са 18 година, 17.јуна 1964. у мечу са Румунијом. Дуго је држао рекорд по броју репрезентативних наступа, са 85 утакмица и постигнутих 23 гола. Од државног тима опростио се 16.09.1979. у Београду, против тада актуелних светских првака Аргентинаца (4:2), у пријатељској утакмици специјално организованој у част Драгана Џајића.
Након успешне каријере на зеленом тепиху, посветио се посла на месту директора Црвене Звезде, да би касније постао и председник. Остаће забележено да су „црвено-бели“ под његовим вођством постали прваци Европе и Света 1991.
Током 2004. повукао се са места председника „црвено-белих“ из здравствених разлога. 2007. године, у децембру, бива постављен за директора свих селекција Фудбалског Савеза Србије, али само недељу дана касније је ухапшен под оптужбом да је злоупотребио службени положај и присвојио новац од трансфера неких фудбалера. До данас, ниједна оптужба није доказана.
Драган Џајић – легенда која траје
Драган Џајић је некако постао и остао успутна радост нашег живота“ – написао је својевремено доајен југословенског новинарства Мирослав Радојчић. О најзначајнијем фудбалском имену на овим просторима написано је током минулих четрдесетак година на хиљаде прича али ниједна од њих није у потпуности представила свог главног јунака. Не због тога што је ауторима недостајало талента већ због чињенице да се прича о највећој икони Црвене звезде, једноставно, не може закључити тачком.
Можда нисте то знали, али нас двојица смо заједно лежали на ВМА око два месеца и често смо се дружили и сатима пријатно разговарали.
Поносан сам на тај период у животу, једино ми је криво што смо обојица имали здравствене проблеме, па смо се срели под тим околностима, у болници – истиче Џајић.
Први човек клуба са “Маракане” каже и да је од покојног патријарха добио неколико значајних животних савета које жели да задржи за себе.
– Дружили смо се, он је био јако миран и скроман човек.
Моја супруга ми је свакога дана доносила пакете с храном и све што је он смео да једе делили бисмо као браћа.
Посебно ми значи то што ме је покојни патријарх благословио више пута.
Био сам уз њега кад год је био расположен за друштво. Имао сам утисак да му је пријало да можемо да попричамо о свему.
Нисам желео да му сметам јер је због година већ био на измаку снаге, али ћу дружење с њим заиста памтити до краја живота – закључује Драган Џајић.
Она нема краја и можда је Радојчић, у реченици коју смо цитирали, успео да и најпрецизније објасни феномен који, не само у границама Србије и Црне Горе, представља у „најважнијој споредној ствари“ Драган Џајић.
Он јесте легенда светског, европског, југословенског и српског фудбала због онога што је остварио као играч, као и због резултата које је постигао као руководилац најтрофејнијег балканског клуба, али је пре свега „успутна радост наших живота“.
Јер, рекорди које овај педесетосмогодишњак држи по броју наступа, освојених трофеја и постигнутих голова у репрезентацији и Црвеној звезди, нису пресудно утицали да његова животна сторија постане бестселер на фудбалским меридијанима планете.
Радојчић је то сјајно објаснио: „Џајић је постао нешто велико и колосално, што смо сви ми, мање талентовани, желели да постанемо али нисмо – он је био успешан. остаје ми да размишљам шта је тајна животног успеха. Из свих ових година, вероватно то више наслућујем него што знам. Чини ми се да је Џаја, ако не открио, онда најбоље у животу применио ту тајну – важно је бити важан али не рпавити се важан“.
Пет пута у селекцијама Света и Европе
Драган Џајић је рекордер и када су у питању наступи фудбалера са ових простора за селекцију Света и Европе – чинио је то пет пута!
Први наступ имао је са само 23 године на Маракани, против Бразила. Џајић је признао да је тај меч дочекао са клецањем у коленима.
– Не знам ни данас шта ми се дешавало пре те утакмице, живци су ми потпуно попустили. Такву трему никада у животу нисам осетио али када смо истрчали на терен, и када сам чуо ехо 200.000 људи са трибина нешто ми је „кврцнуло“. Могао сам после да играм недељама на Маракани, без предаха – каже Џајић.
„Варљиво лето 1968.“
Најзанимљивија страница у играчкој биографији Џајића је, вероватно, она исписана још далеке 1968. године. Била је то сезона у којој се „златни српски фудбалер“ први пут попео на врх – био је најбољи играч европског првенства, увео плаве спектакуларним голом против Енглеза у финале, био стрелац и на завршној представи Купа нација, заиграо за тим Света на Бразилској Маракани пред 200.000 гледалаца… те године, нажалост, Џајић није освојио ни један од главних трофеја на међународној сцени.
У финалу првенства Европе, на Олимпијском стадиону у Риму, плавима је титулу однео швајцарски арбитар Готфрид Динст (заправо је поклонио Италијанима), а у традиционалној анкети Франс фудбала за најбољег играча континента, двадесетчетврогодишњак из Уба био је само трећи. Најбоље објашњење квалификације „само“, дао је легендарни немачки ас Франц Бекенбауер: „Поставио бих питање новинарима, на начин на који то ретко чиним, како је било могуће да Џајић 1968. године не добије Златну лопту Франс фудбала? Извините али то је био идотски пропуст!“
Највећи мајстор фудбала свих времена Пеле, одабрао је репрезентацију Југославије за свој опроштај од Бразилске селекције. Пред 170.000 гледалаца На Маракани, 18. јула 1971. године, након спектакуларног меча (2:2), Драган Џајић је имао част да буде последњи капитен једне државне репрезентације који је пружио руку Пелеу у дресу „кариока“. Много година касније, славни Бразилац је прокоментарисао:
– Хтео сам да играмо баш проитв Југословена јер су једини умели да нам парирају на плану атрактивности, лепоте и свега оног због чега људи долазе на стадионе. Желео сам такође и да на мом опроштају буде Драган Џајић јер спада у ред играча који су обележили историју фудбала. Искрено, тај легендарни ас ми буди помало и сујету јер је по завршетку играчке каријере постигао оно што ја нисам.
Џајић је те „варљиве“ 1968. године остао без „златних“ трофеја али је отворио своју ризницу за неке друге, можда и мног вредније. Међу њима је, свакако, и признање које му је, након дуела Бразила и селекције Света, одао прослављени мађарски фудбалер Флоријан Алберт:“Имао сам част да у Рију играм заједно са Џајићем. Да будем потпуно искрен – на тренутке сам био само један од оних, непосредних актера и сведока, који су пожелели да застану и гледају како тај момак игра“.
Драган Џајић је био победник и у изборима за Звездиног спортисту века. Иако је у спортском друштву из Љутице Богдана поникло много врхунских асова, утисак је да избор, ипак, није било тешко направити. Ову констатацију можда најбоље потврђују следећи подаци:
Драган Џајић је 587 пута насатупао за Црвену звезду (рекорд), и постигао 285 голова (рекорд). Као играч освојио је пет титула шампиона Југославије (рекорд), и четири Купа, Средњоевропски куп и трофеј Супер шампиона Југославије.
Као директор Црвене звезде, осам пута се радовао освајању националног првенства, седам пута домаћем Купу и, наравно, једном титули Европског првака и једном трофеју победника Интерконтиненталног купа. У периоду од када је председник црвено-белих, на Маракану су стигле две титуле првака и три победника Купа.
Одкад је закорачио у свет фудбала, Драган Џајић се тако радовао освајању 33 трофеја!
Сличан епилог за Џајића су имале и наредне две сезоне – успевао је да доводи публику до делиријума, добијао комплименте са свих страна планете али су „златне“ пехаре односили други. Већина слављеника из тих година, међутим, потонула је брзо у заборав, за разлику од Џајића.
За то што 1971. године није освојио трофеј, као најбољи играч или као члан победничке екипе Купа европских шампиона, главни кривац је био ирски арбитар Џон Карпентер који му је, у четвртфиналном мечу између Црвене звезде и Карл Цајса у Јени, показао црвени картон ускративши му прилику да се докаже у најважнијим мечевима сезоне. О том догађају Џајић прича:
– Испоставило се да је моје искључење у јени било кобно за Звезду. Иако је мој клуб у првом мечу полуфинала КЕШ-а, савладао у Београду Панатанаикос са 4:1, у реваншу се десио дебакл. Био сам те сезоне можда у најбољој животној форми и уверен сам да сам био у прилици да играм да не би онако изгубили. То ме и данас „пече“ као и то што у Јени нисам био крив. Тачно је да је неко од мојих саиграча у бесу пљунуо судију Карпентера, он се окренуо и црвени картон показао мени.
Сада није важно ко је био кривац, нећу то рећи до краја живота, али мени је савест чиста. И даље, међутим, себи постављам питање да ли нас је тај несрећни догађај коштао титуле европског првака. Мислим да смо те године били бољи од Ајакса али…
О томе колико је суспензија коју је Џајић добио од УЕФА због црвеног картона у Јени, покварила финале КЕШ 1971. године, можда најбоље говори петиција коју су фудбалери Ајакса потписали тражећи од Европске куће фудбала да исправи грешку. „Сматрамо да финале на Вемблију не би смело да прође без Џајића. Тражимо, уз пристанак нашег тренера Михелса, да он буде ослобођен даљег издржавања казне. Са моралног и људског становишта то је наш дуг према овом великом фудбалеру. На тај начинми уважавамо и такмичарски чин, са жељом да у финалу играју највећи фудбалски мајстори…“ – стајало је, измађу осталог у петицији Ајаксових фудбалера.
Творац тоталног фудбала, тадашњи тренер састава из Амстердама Ринус Михелс, је реакцију својих изабраника прокоментарисао:“То јесте иницијатива фудбалера али и моја интимна жеља. Џајића сам посматрао на десетак мечева и, да није капитен Црвене звезде што изузетно ценим, покушао бих све да га доведем у Ајакс. Познајем све асове од 1938. године на овамо али ни са ким не мопгу да га упоредим. Тако убитачне, правовремене и по противника разорне центаршутеве није имао ни Гаринча. Занимљив је и његов дриблинг, лежеран и несхватљив. Џајић, једноставно, доказује да фудбал као игра може да се претвори и у најпријатнију песму…“
ИСПРАЋАЛА ГА ЈЕ ЦЕЛА КОРЗИКА
Изузетно занимљива страница Џајићеве фудбалерске каријере, исписана је и за време његовог боравка у Бастиљи. Међу домаћим критичарима има и оних, „умних“, који су играчке вредности треће „Звездине звезде“ оспоравали због тога што није отишао у неки већи европски клуб. Баш због таквих ставова, који се још понегде, истина у дебелој сенци, могу чути, вреди се подсетити како је Џајић био дочекан и испраћен са Корзике.
У „Франс фудбалу“ доласку славне „једанаестице“ биле су посвећене пуне три странице на којима је, између осталог, писало: „Француски фудбал је, несумњиво, почашћен и обогаћен. Најмање две сезоне, према слову уговора и датој речи Џајића, ми Французи дивићемо се естетском и рационалном фудбалу овог господина у копачкама, човека који је дриблинг и слободан ударац левом ногом усавршио до перфекције…“
У Бастиљи, Џајић је заслужио још један трофеј који није био обложен златом али спада у ред оних са непроцењивом вредношћу – за две године постао је идол становника овог малог корзиканског града. Када се враћао у Београд, испраћао га је цели град, колона аутомобила била је развучена од центра до аеродрома… Популарност коју је уживао током боравка на Корзици Џајић је, у књизи Мише Васиљевића „Џаја 11“, објаснио речима:
„Изненадио сам људе у клубу јер нисам тражио вилу, како су Парижани писали, већ обичан апартман у близини стадиона. Још више сам то учинио када сам одбио мерцедес који су ми нудили, задовољавајући се једним времешним али солидно очуваним фолксвагеном. Окружен добрим али сиромашним светом, ниједном нисам ни помишљао да живим на високој нози у том огромном камењару, и иритирам те људе примитивним захтевима.“
Наравно, Џајић је заслужио наклоност Корзиканаца и сјајним партијама у дресу њиховог прволиогаша који је те две године, у Француском шампионату, први пут у историји изгубио улогу аутсајдера.
Интересантно, када је одлазио у Бастиљу, Џајића није испратио нико из Звезде. Као руководиоц клуба из Љутице Богдана, он касније није дозволио да се било којем фудбалеру деси оно што је њему 2. августа 1975. године на сурчинском аеродрому када су га, после дванаест година проведених у Звезди, испраћали само чланови најуже фамилије.
Они играчи који су у последњих двадесетак година одлазили из Љутице Богдана у свет, управо захваљујући Џајићу, нису имали такво искуство. Леп пример за ову констатацију су и речи Бранка Бошковића који је пре мање од два месеца отишао из Звезде у Парис Сент Жермен: „Од када сам дошао на Маракану до дан када сам са ње отишао Џајић ми је био други отац. Без нејгове бриге не бих био спреман за ову фазу живота коју сам започео у Паризу“.
МЕЧ У БАРИЈУ НИЈЕ ИМАО РЕВАНШ
Џајић је умео да исправи и још једну неправду коју је, као фудбалер доживео у Црвеној звезди – није дозволио да се маја 1991. године у Барију понови грешка из Јене, односно Атине. То је најсветлија страница из његове каријере спортског функционера. Најлепше ју је сам описао присећајући се детаља са конференције за новинаре у сали стадиона „Сан Никола“, након освојеног пехара победника КЕШ.
– Новинари из иностранства, пре свих из Француске, инсистирали су од мене да им кажем нешто што не мислим и што би био алиби за Олимпик. Оптуживали су ме, као и тренера Петровића, да смо у финалу Купа шампиона играли декадентно, зихерашки, да смо уништили фудбал!
Саслушао сам их и упитао:“Ако је Олимпик био бољи зашто није постигао гол за 120 минута?
Успут сам слушао и дијалог Бобија Чарлтона и нашег тадашњег селектора Ивице Осима. Енглез се чудио што је тим какав је Звезда играо тако опрезно и бојажљиво. Осим му је одговорио:“Ми често играмо добро, понекад и најбоље али на крају губимо. Зар није боље критиковати Звезду у победи него у поразу?
Тада сам загрлио Осима и сетио се како су нас тапшали по раменима и увек говорили после пораза да ће сутра бити боље и како свака игра има и реванш. Нешто сам, међутим, добро научио и у Фиренци 1968. године, и у Атини три године касније – знао сам да утакмица у Барију није имала реванш – испричао је Џајић.
Погледајте још:
Легенде Звезде (1) – Прва „Звездина звезда” – Господин међу фудбалерима!
Легенде Звезде (2): Драгослав Шекуларац – Само му је Пеле био раван!
Кошаркашке легенде Звезде: Драган Капичић – најбољи Звездин шутер свих времена
