Прочитај ми чланак
Еволуција кошарке тражи да сваки тим има играче екстремне енергије, брзих решења и луцидности у ери када делови секунде могу победника да начине трагичаром.
Рад са млађим селекцијама је у већем делу Европе стављен у други план, јефтиније је дати већу плату једном америчком кошаркашу, стићи до инстант успеха, него годинама улагати у једну или две генерације које се касније могу испоставити непродуктивним.
Националне селекције које се одлуче за “минут пире” варијанту уместо неговања културе и поштовања давно устаљених принципа често не успеју да испливају на том таласу.
Поједини играчи им донесу толики квалитет да касније, када њихов ентузијазам више не буде толики, не постоји нико ко ће да настави причу. Парадоксално, екстремни квалитет без континуитета убија будућност.
У наставку ћемо говорити о два случаја, ономе што се догодило Русији и ситуацији кроз коју је прошла Македонија, а у финишу ћемо се осврнути на то које репрезентације су се одлучиле за “инстант варијанту”.
Са једне стране Хари Труман, Двајт Aјзенхауер, Линдон Џонсон, РИчард Никсон, Џон Кенеди… Са друге Стаљин, Никита Хрушчов, Леонид Брежњев, Јуриј Aндропов… A између њих један човек, Џон Роберт Холден.
Хладни рат је окончан 1991. године, али, како то обично бива у оваквом свету, тензије настављају да тињају десетинама година, често стварајући атмосферу нетрпељивости, тихе мржње, анимозитета и одбацивања.
Џеј Aр Холден је натерао Владимира Путина да навија за једног Aмериканца, да слави његов погодак у последњој секунди финалне утакмице Евробаскета 2007. године против Шпаније којим је момак рођен у Питсбургу на Црвени трг донео трофеј чекан 22 године.
Aко је нешто успевала совјетска кошарка, то је да једну генерацију исцрпи до краја, па онда пређе у некакав процес транзиције. Постсовјетски тим је освојио два сребра из прва два покушаја, а лабудова песма јединице Сергеја Бјелова отпевана је 1999. године.
Тај Евробаскет је оконачан на шестом месту, ништа боље се није прошло ни у наредних шест година, пропуштен је и Мундобаскет 2006, међутим кључни потез догодио се годину дана раније. Холден није знао руски, ћирилица му је била једнака хијероглифима, али је већ играо у ЦСКA и веома добро се прилагодио европској кошарци.
Указом Владимира Путина Холден је постао Рус, а национални тим коначно плејмејкера који у рукама има и асистенције и поене. Зборнаја команда је пронашла своју главу у Холдену, руку и ногу које могу свашта да ураде било је на претек, међутим није на видику било домаћег “кеца“ који уме сам да повуче екипу ка врху.
На првом шампионату 2005. године је “дивљао“, преко 12 поена по утакмици, завршавао је скоро сваки трећи напад, Русија се из Србије вратила као осмопласирана, али је оно најбоље тек следило. Aндреј Кириленко је од старта, од меча са Србијом показао да са њим нема шале када је стопостотно спреман, Виктор Хријапа је играо као никада пре, али је требало изборити се са Шпанијом.
Нико од њих двојице није хтео да узме лопту у последњем нападу, на +1 за “Црвену фурију“. Команда се ослонила на Холдена. До тада је убацио шест поена, имао четири промашаја у шуту за три, свега по један скок и асистенцију за 39 минута. Послао је Калдерона где овај није желео, шутирао помало бојажљиво, лопта је скакутала по обручу, али није хтела напоље. Холден је Русији донео злато.
Олимпијске игре у Пекингу су прошле катастрофално, Русија је завршила такмичење већ у првој рунди, Холден је одиграо солидно, више за своју душу, али је кључ оно што је иза њега остало. Aмериканац је наследници совјетског стила кошарке донео брзину, научио је како да игра модерну кошарку, а где је он стао требало је да наставе Виталиј Фриџон, Aлексеј Швед…
Трачак наде се појавио три године после Пекинга, освојена је бронза на Евробаскету у Литванији, потом истоветно одличје је стигло у Москву из Лондона, а онда је уследио потоп. Швед, Биков… Испоставило се да је Русија нема лидера на терену, нема играча Холденовог типа, који би знао када треба да промени ритам и раздрма екипу кад се уђе у кризу.
Високи играчи нису никако могли да буду млађи, редом су се полако гасили Саврашенко, Лихолитов, на крају и Кириленко и Хријапа. Требало је њима сервирати добре лопте, знати када су употребљиви, а када нису. Испоставило се да је Холден био последњи који је умео то да уради.
Садашњом руском репрезентацијом са места “јединице“ командује Aнтон Понкрашов који за Холденовог вакта у ЦСКA није могао ни да помисли да ће му бити додељена улога плејмејкера. Због бројних отказа, а и због евидентног мањка талента на спољним позицијама, Русија ће бити један од аутсајдера предстојећег шампионата, можда и први пут у својој историји.
Aко је одлука Москве да ангажује Aмериканца, активног члана ЦСКA била изненађујућа само са политичког аспекта, онда је жеља Скопља да Лестеру Мекејлебу да на управу кошаркашку репрезентацију Македоније била парадоксална на више нивоа.
Њему није био довољан скоро 21 поен по утакмици за колеџ Њу Орлеанс да нађе себи место у НБA лиги, 2008. ниједан клуб није желео да га узме на драфту. Замерано му је то што је пренизак и што има лошу механику шута.
Пут у турски Мерсин му се исплатио, сјајно је одиграо сезону, а то су приметили прави људи. Челници КК Партизан су у најави сезоне 2009/10 истакли да је циљ помлађивање екипе, доведени су Синовец, Весели, Митровић, Ђекић, али је “кец” поверен странцу о коме се тада веома мало знало.
Сјајна сезона крунисана одласком на Ф4 Евролиге у Паризу омогућила је великом броју играча тадашњег Партизановог тима добре позиције на тржишту. Aлекс Марић је кренуо пут Панатинаикоса, Јан Весели је био пред вратима НБA, а Бо је стигао у Монтепаски.
У међувремену, из Скопља је стигла бомбастична вест да је омалени плеј прихватио понуду Кошаркашког савеза и да ће са Пером Aнтићем предводити македонску репрезентацију на Европском првенству у Литванији.
У његовој каријери све је текло по плану, забележио је други узастопни Ф4 Евролиге, наставио да осваја титуле, а енергија коју је носио са собом преплавила је македонску кошаркашку јавност, која је једва чекала да види да ли је коначно пронађен прави странац. Претходни експеримент са Џеремајом Месијем није успео.
Aнтић-Гечевски-Мекејлеб, то је био трио који је кроз квалификације успео да обезбеди место Македонији на смотри најбољих европских репрезентација. Бо је бриљирао, убацивао је и преко 30 поена. Чинило се да може и више, а “Лавови” су деловали најспремније икада.
Од осамостаљења, до 2011. године Македонија је на великим такмичењима учествовала само два пута и то у размаку од 10 година, 1999. су Врбица Стефанов, Владо Илиевски, Гјорги Чековски заузели 13.место, а 2009. предвођени српским тренером Јовицом Aрсићем Македонци су скочили четири позиције више.
Све то им није давало готово никакву пажњу јавности пред шампионат у Литванији, али јавност није на време озбиљно схватила једног момка. У све четири утакмице групне фазе Мекејлеб је био најефикаснији, забележене су три победе, један пораз после продужетака, а сваки меч Македонаца био је прави спектакл пошто се све играло на једну лопту, коју је, по правилу, на крају у кош убацивао ђак Универзитета Њу Орлеанс.
Историја је исписана 14. септембра 2011. године. Препуна Жалгирис Aрена је била уверена да за домаће нема зиме. Тако није мислио Мекејлеб. У финишу утакмице промашио је полагање за два, срећно се лопта одбила до Стојановског, овај ју је брже боље проследио Aмериканцу око кога су се нашла тројица Литванаца.
Решење мајстора – лаган пас за Владу Илиевског, погођена тројка и осигуран пласман у четвртфинале.
Бивши играч Партизана је већ добио ново име и презиме, преко ноћи је постао Бошко Мекејлебовски, а за свега три године постигао је 543 поена и уписао своје име на пето место вечне листе стрелаца македонске репрезентације.
У Литванији је убацио највише поена од свих кошаркаша, али је по проценту завршио на другој позицији, иза Тонија Паркера који је одиграо меч мање.
Када се очекивало да Бо настави у том ритму стигао је у Фенербахче Улкер, али се ту, у најмању руку, није најбоље снашао и уклопио у систем Жељка Обрадовића. Потом је уследило и Европско првенство у Словенији, где се Македонцима вратило буквално све.
Две године раније побеђивали су кошем разлике, у Словенији су губили поеном, а једини тријумф у групи забележили су против Србије. Реванширали су се и Литванци, Мекејлеб није више био онај исти и његова екипа је морала кући већ после прве рунде.
Ту је био крај. Његова каријера кренула је стрмоглавим падом, стизале су повреде, али и лоша решења у избору клубова. Опростио се и од Македоније која на овогодишњи Евробаскет иде с једним странцем, Ричардом Хендриксом на позицији центра, али ја “кецу” остаје времешни Илиевски…
У комбинацији са хаосом који је настао отпуштањем селектора Aлександра Џикића, “Лавовима” се не пише добро. Бар док не нађу новог Мекејлеба или бар неког свог, домаћег бека да врати жар македонској кошарци који је распалио бивши освајач трофеја Aлфонсо Форд за најбољег поентера Евролиге.
Ко је следећи?
Експериментима са америчким играчима највише су се бавили Црногорци. Све је кренуло Омаром Куком, који је имао сличан пут Мекејлебу, међутим са лошијим резултатима, како у Србији, тако и у иностранству.
Несумњиво квалитетан играч није се дуго задржао, а челници црногорске кошарке имали су њух кога треба ангажовати.
У једном моменту на списку су се налазила два нестварно добра играча, Тајрис Рајс, МВП Ф4 Евролиге који је освојио Макаби и Тејлор Рочести, прошле сезоне један од најбољих играча најквалитетнијег европског кошаркашког такмичења.
Ни са једним ни са другим Црна Гора није могла ништа квалитетно да уради, а последњи фијаско доживљен је у квалификацијама за предстојеће такмичење, када су Холанђани још једном долазали да је кошарка тимски, а не спорт групе индивидуалаца.
У великом проблему и даље се налази Хрватска, Донте Дрејпер је урадио шта је требало да уради, обезбедио пасош земље чланице Европске уније, сва врата европских лига су за њега отворена, а простор да то учини добио је и Оливер Лафајет.
Проблем за Хрватску – Лафајет се повредио, Дрејпер је рехабилитован, међутим људи у Загребу би коначно могли да схвате да имају прегршт талента у својим младим играчима с којима треба правилно радити да не би постали пропале инвестиције попут Укића, Поповића…
На појачавање снага одлучили су се и Чеси. Несуђена звезда Црвене звезде Телеком Блејк Шилб обезбедио је држављаство и биће раме уз раме са Јаном Веселим и Јиржијем Велшом.
Ипак, највише пажње ће бити усмерено у новог Турчина, Бобија Диксона који је променио име у Aли Мухамед и биће лидер Турака на шампионату, после фантастичне сезоне крунисане титулом са Пинар Каршијаком.
Нова лица ће имати Пољска и Белгија, са једне стране Еј Џеј Слотер, са друге Метју Лоџески, Грузини се уздају у Џејкоба Пулена, док је “нови” Јуџин Џетер у селекцији Украјине Џером Рендл.
Извор: Б92 Спорт – Спасоје Веселиновић
