Прочитај ми чланакСрпски параолимпијци су по ко зна који пут учинили да се поносимо њима. Изборили су се са хендикепима и Србији донели чак девет медаља.
Одличја у Рију јесу велики успех, али је много битније то што ти људи чак и у тренуцима највеће патње нису одустајали. Гризли су тада још више, изборили су се са проблемом и одлучили да живот узму у своје руке. До медаља су стигли: Митар Паликућа, Борислава Перић Ранковић, Нада Матић (стони тенис), Ласло Шурањи (стрељаштво) и Немања Димитријевић (атлетика), Жељко Димитријевић (атлетика), Милош Митић (атлетика).
Нису дозвољавали да их проблеми надјачају.
Показатељ тога је податак да стонотенисери Митар Паликућа, Борислава Перић Ранковић и Нада Матић пре несрећа нису узели рекет у руке. Но, одлучили су да се опробају. И постали су најбољи. Зато им хвала. Не због тога што су освојили медаље, већ што су нам свима показали како треба ићи кроз живот.
БОРИСЛАВА ПЕРИЋ РАНКОВИЋ (СТОНИ ТЕНИС)
Ћеркин цртеж ме је водио до злата
– Пре финалног меча ћерка ми је послала цртеж подршке. После минуса од 2:1 у сетовима, склопила сам очи и изговорила њене речи. То је био преломни тренутак – открила је Борислава Перић Ранковић.
Наша стонотенисерка је на Параолимпијским играма освојила златну медаљу у појединачној и сребрну у екипној конкуренцији. Ћеркине речи су биле од пресудног значаја да освоји најсјајније одличје.
– Ћеркине цртеж ме тргао. Да се нисам пробудила, не бих ни дошла до одличја. То је био преломни тренутак меча, добила сам додатни мотив и опустила сам руку – истакла је Ранковићева.
Златна Борислава није рођена са проблемом, већ је у колицима због несреће на радном месту у столарској фирми.
– Страдала сам 1994. године на послу када су се на мене сручиле панел-плоче. Остала сам парализована услед тешког оштећења кичме и то је била прекретница у мом животу.
Прихватила је нови живот и научила је да живи с тим. Она има јасну поруку за све људе који се налазе у сличној ситуацији.
– Од тада је све кренуло другим током, али сам гласно рекла себи да није крај света! Из сваке ситуације се трудим да извучем позитивну страну приче. Не размишљам зашто је баш мени морало то да се деси, већ живим са тим. Покушавам да мотивишем остале људе да не посустану када им се нешто лоше или неочекивано догоди. Саветујем их да иду ка бољем сутра. Иако морају донекле да мењају животни план, битно је да и даље теже ка циљевима које су поставили. Уколико им ти циљеви хране срце и душу, успех ће доћи.
ДРАГАН РИСТИЋ (СТРЕЉАШТВО)
Јунак без медаље
– Имао сам саобраћајну несрећу 1999. године и од тог тренутка сам у колицима. Није ми било лако, али сам наставио да живим даље уз очеву помоћ и мотивацију – рекао је за “Блиц” стрелац Драган Ристић.
Он је на недавно окончаним Параолимпијским играма заузео 12. место, али без обзира на изостанак медаље, Ристић је херој.
– Био сам на 12. месту, али то није био мој дан. Нису се очигледно све коцкице склопиле и остаје жал за медаљом.
Његова каријера у стрељаштву датира од 2007. године, од када је освојио и светско и европско злато.
– Више од две године након саобраћајне несреће био сам на рехабилитацији. У првих пар дана нисам био свестан шта ми се десило, али ми је касније све било јасно. Тих неколико месеци ми је био врло тешко, трудио сам се да ојачам физички, а највећа подршка ми је био отац. Имао сам тада 20 година и нисам намеравао да се предам – прича Ристић.
Он се после изласка из болнице посветио приватном послу.
– Отворио сам фирму за производњу украсних кеса и то сам радио до те 2007. године, када сам се определио за стрељаштво. Годину дана касније сам добио и прву пушку за међународна такмичења, након чега су се ређале медаље.
Фото: скриншот
Параолимпијцима овације испред Скупштине
Више стотина грађана окупило се данас испред Старог двора, зграде Скупштине Београда, како би поздравили српске параолимпијце после освајања рекордних девет медаља на Играма у Рио де Жанеиру.
Шурањи: Дошло моје време
Параолимпијски шампиони Борислава Перић Ранковић и Ласло Шурањи изјавили су вечерас да је сјајан осећај што су успех из Рија прославили пред својим народом испред Скупштине Београда.
Навијачи направили дивну атмосферу, пуштањем на стотине балона у вис приликом интонирања химне „Боже правде“ и скандирањем и овацијама параолимпијцима.
Претходно је, уочи изласка спортиста, увертиру направила музичка група ТХЦФ, која је параолимпијцима специјално посветила песму „Шампиони сваког дана“.
Олимпијски, светски и европски шампион Жељко Димитријевић изразио је захвалностима свима који су омогућили дочек испред Скупштине.
„Хвала свима што су дошли у оволиком броју. Хвала свима који су омогућили да сви остваримо сан, а то је да параолимпијци буду дочекани испред Скупштине“, рекао је Димитријевић.
Најбоља стонотенисерка света Борислава Перић Ранковић истакла је да је на дочеку имала већу трему него на својим мечевима.
Фото: скриншот
„Све ово не би било могуће без навијача и њихове подршке, али и без нас. Надам се да смо испунили очекивања. Морам да кажем да сада имам већу трему него на мечевима“, поручила је Перић Ранковић.Свечаности су присуствовали министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Aлександар Вулин, министар омладине и спорта Вања Удовичић, генерални секретар Славко Гак и многи други.
Фото: скриншот
Србија је на Параолимпијским играма у Рију освојила укупно девет медаља, међу којима Ласло Шурањи у стрељаштву златну и бронзану, стонотенисерке Борислава Перић Ранковић (злато) и Нада Матић (бронза) у синглу, затим заједно сребро у дублу, стонотенисер Митар Паликућа бронзу, Немања Димитријевић бронзу у бацању копља, а Жељко Димитријевић и Милош Митић злато и сребро у бацању чуња.
Перић Ранковић: Осетили подршку
Параолимпијски шампиони Борислава Перић Ранковић и Ласло Шурањи изјавили су вечерас да је сјајан осећај што су успех из Рија прославили пред својим народом испред Скупштине Београда.
„Свима нама све ово пуно значи јер смо могли да поделимо успех са људима који су нас пратили путем телевизора и друштвених мрежа. Сви који су се радовали и туговали са нама осетили смо у Рију и желим да им се захвалим“, рекла је Перић Ранковић после дочека.
Фото: скриншот
Стототенисерка Перић Ранковић, која је у Рију освојила злато у синглу и сребро у дублу, истакла је да јој је главни циљ промоција спорта са инвалидитетом.
„Желим да се одморимо неколико дана, а онда нас очекују ствари попут интервјуа и пријема, како бисмо популаризовали спорт особа са инвалидитетом. Циљ нам је да млади виде да то може, иако није лако, јер постоје много одрицања и тренирања, али када дође успех то је најлакше“.
Перић Ранковић је додала да су параолимпијци последњих година имали подршку државе и да се нада да ће тако бити и у будућности.
„Увек смо имали пажњу, она је сваким даном све већа. Надам се да ће људи схватити да оно чиме се бавимо није само наш циљ, већ да покажемо свету шта можемо и да нисмо заборављени“.
Фото: скриншот
Стрелац Ласло Шурањи, такође освајач две медаље – златне и бронзане, поручио је пре само три недеље није могао да очекује оваква дешавања.
„Осећам се фантастично, први пут ми је да присуствујем оваквом дочеку. Свакако је лепо искуство после освајања медаље, шлаг на торту. Искрено, нисам очекивао све ово, али дошло је моје време“, рекао је Шурањи Тањугу.
Према његовим речима мислима је већ у Токију и да наредним Играма очекује да Србија надмаши девет медаља.
„Било је тешко у Рију, стрељаштво је много напредовало, много се улаже, а ми смо дуго чекали на медаљу у овом спорту. Токио нам је пред очима, иако имамо много такмичења пре тога, а могуће је да и да срушимо рекорд од девет медаља“, закључио је Шурањи.
Више стотина грађана окупило се данас испред Старог двора, зграде Скупштине Београда, како би поздравили српске параолимпијце после освајања рекордних девет медаља на Играма у Рио де Жанеиру.
Србија је на Параолимпијским играма освојила рекордних девет медаља, међу којима Ласло Шурањи у стрељаштву златну и бронзану, стонотенисерке Борислава Перић Ранковић (злато) и Нада Матић (бронза) у синглу, затим заједно сребро у дублу, стонотенисер Митар Паликућа бронзу, Немања Димитријевић бронзу у бацању копља, а Жељко Димитријевић и Милош Митић злато и сребро у бацању чуња.
Ристић има јасну поруку за људе који се налазе у сличној ситуацији.
– Штета је предати се, поготово ако вам се то деси у младости, јер живот доноси много лепих ствари. Мени је донео лепе тренутке иако ми је живот био промењен.
Рођени Крагујевчанин слободно време проводи са најближима.
– Када немам обавезе, користим сваку прилику да време проводим са супругом и сином. Поготово је то случај у оваквим тренуцима, када сам се за Параолимпијске игре припремао шест месеци.
ЛАСЛО ШУРАЊИ (СТРЕЉАШТВО)
„Неталентовани“ победник
Као средњошколац сам се опробао у стрељаштву, али ми је тадашњи тренер рекао да нисам талентован. После 15 година сам освојио медаљу, очигледно да је судбина хтела другачије – каже за “Блиц” освајач две медаље у Рију Ласло Шурањи.
Фото: Ројтерс
Њему је припало златно и бронзано одличје, али и национални рекорд.
– Као средњошколац сам се опробао у стрељаштву и мислио сам да ми добро иде. Тренер је сматрао да нисам талентован и да треба да се посветим нечему другом. Послушао сам га тада. Очигледно да је судбина хтела другачије. Пре 15 година сам се вратио у стрелце и ево злата око врата – рекао је Шурањи.
Наш рекордер се подсетио и трагедије која га је везала за колица.
– Доживео сам незгоду приликом скока у воду и од тада имам параплегију, односно одузетост ногу. Прошло је око 20 година, право да вам кажем престао сам и да бројим. Ипак, ова медаља ме чини веома срећним. Драго ми је ако сам барем мало обрадовао нацију, јер знам колико мени значи успех неког нашег спортисте. Ако је моја медаља помогла људима да скрену мисли са сиве свакодневнице, онда сам још срећнији.
Шурањију ће новчана награда државе значити, али неће утицати на његову љубав према стрељаштву.
– Живим са родитељима и награда за освојено злато на Параолимпијским играма у Рију ми много значи. Генерално, држава има добре односе са нама, редовно примам стипендију заслуженог спортисте. Али тај новац који будем добио ће мојој породици баш помоћи, али неће утицати на мој рад. Бавим се стрељаштвом из чисте љубави!
ЖЕЉКО ДИМИТРИЈЕВИЋ (АТЛЕТИКА)
Прави пример борбености
Жељко Димитријевић је у Рију све одушевио освојивши златну медаљу у бацању чуња и притом је оборио и светски рекорд. Исти успех је имао и пре четири године у Лондону.
Наш шампион је рођен 1971. године, а са само 19 година је остао у колицима.
– Настрадао сам са 19 година, шест дана по завршетку средње школе. Пре тога сам играо фудбал. Ја сам из источне Србије из једног места поред Жагубице које се зове Рибаре и тамо сам играо фудбал за локални клуб. Иронија је да се клуб звао Млава, а у реци Млави сам и настрадао. Пут ме је некако стално везивао за неке реке – рекао је Димитријевић.
Међутим, он тада није одустао, већ је наставио да се бави спортом.
– Након повреде, када се све то издешавало како се издешавало, ја сам остао корисник инвалидских колица. Морао сам да нађем нека друга интересовања. Пробао сам са шахом, пробао сам са другим стварима да ми не буде досадно, да себи употпуним време и да не кукам над судбином, него да се борим кроз живот, и то сам све време и радио.
Димитријевић има јасну поруку за људе који се налазе у сличној ситуацији.
– Не треба да се предају и да клону духом, јер ако буду храбри и ако убеде себе да могу да успеју, много тога може да се успе не само у спорту него и у другим областима. Ја у шали знам да кажем – не играм фудбал, али сам добар навијач. Није све у томе играти фудбал, човек себе може пронаћи у некој области. Рад, зној и сузе и на крају се, пре или касније, све исплати. Свако од нас има својих два-три или пет минута. Борите се и никада немојте да се предате – рекао је он за „Слободну Европу“.
Наташа Ковачевић икона храбрости
Наша кошаркашица Наташа Ковачевић је пре три године доживела стравичну саобраћајну несрећу у Мађарској и тада јој је ампутирана нога.
Међутим, то је није обесхрабрило, већ ју је подстакло да се бори. Неустрашивошћу је постала херој нације, а многима је постала узор. Ни таква несрећа је није спречила да настави да игра кошарку, па је прошле сезоне наступала за Црвену звезду.
Сви сте ви шампиони
Без обзира на то што у Рију нису освојили медаљу, сви српски такмичари су прави шампиони. На Параолимпијским играма су нас још представљали: Горан Перлић (стони тенис), Растко Јокић, Здравко Савановић, Живко Папаз, Драган Ристић (стрељаштво), Петар Миленковић (дизање тегова), Небојша Ђурић, Милош Зарић, Сашка Соколов (атлетика).
