Прочитај ми чланак
После трагедије коју је доживео на послу и губитка дела руке, Горан Стојановић није желео да се помери с гол линије. Штавише, за њега кажу да је бољи од многих чувара мреже великих клубова
Двадесетседмогодишњи Горан Стојановић из власотиначког села Кукавица игра фудбал откако зна за себе, а на питање зашто, одговара кратко:
– Волим бре, то!
У лопту се заљубио захваљујући оцу Мирославу, такође врсном фудбалеру, који је копачке одложио после тридесет година, али је каријеру наставио као председник ФК „Будућност“ за који његов син годинама брани.
У Горанове голманске квалитете његов отац, али и саиграчи и данас имају пуно поверење, иако га је задесила несрећа која је претила да га заувек одвоји од фудбала.
Пре годину дана Стојановић је остао без леве шаке, али се захваљујући упорности, после десет месеци поново вратио на гол свога тима.
– Доживео сам повреду на раду, машина ми је ухватила леву руку и самлела је. Прво што сам помислио је да више никада нећу ставити голманске рукавице. Та мисао ми је била тежа од бола, операције и свега што ме је пратило током лечења.
– Тата је предлагао да одем с гола, да играм на терену али сам размислио и одлучио:
– Бранићу десном руком. За ова два месеца сам показао да то добро радим и више не размишљам о ономе што је било. Нема одустајања, живот иде даље, а ја остајем на моме голу – прича за наш портал Стојановић.
Горанова одлука наишла је на потпуну подршку његовог тима. Милош Милић, капитен ФК „Будућност“, каже да се цео тим осећа сигурније када је на Стојановић на мрежи.
– Знали смо да ће се Горан вратити фудбалу, јер је врхунски спортиста. Познајем га од детињства, он је изузетан човек који никада није застајао пред препрекама. Кад му се десила несрећа сви смо били страшно погођени, наш фудбалски тим без њега не би више никада био исти.
– Његов повратак дочекали смо са одушевљењем. Без обзира на то што га је снашло, нико не може да оспори да је и даље квалитетан голман. Сам поглед на њега даје снагу и осталим играчима да истрају и победе – каже Милић.
– Стојановић је жива легенда у свом селу, сваки његов наступ прати бројна публика. Нарочито је омиљен код деце која у њему виде свог спортског идола.
– Кад порастем и ја ћу да играм за „Будућност“ и бићу сјајан голман као Горан. Сваки пут кад он брани долазим да га гледам, да научим од њега како се то ради. Он је најбољи, бољи и од многих из ових великих тимова – каже један од Стојановићевих малолетних фанова.
Мештани Кукавице поносе се својим комшијом, како кажу, момком за пример.
– Док је Горан на голу, побеђиваћемо. Знали смо колико воли фудбал и били смо сигурни да га несрећа неће спречити да му се врати. Такав таленат се једном рађа, пред њим су још многе утакмице – у глас говоре људи из овог села.
ФК „Будућност“ постоји већ четрдесет година, а за бодове сада се бори у оквиру Јабланичке Пепси лиге.едије коју је доживео на послу и губитка дела руке, Горан Стојановић није желео да се помери с гол линије. Штавише, за њега кажу да је бољи од многих чувара мреже великих клубова
Двадесетседмогодишњи Горан Стојановић из власотиначког села Кукавица игра фудбал откако зна за себе, а на питање зашто, одговара кратко:
– Волим бре, то!
У лопту се заљубио захваљујући оцу Мирославу, такође врсном фудбалеру, који је копачке одложио после тридесет година, али је каријеру наставио као председник ФК „Будућност“ за који његов син годинама брани.
У Горанове голманске квалитете његов отац, али и саиграчи и данас имају пуно поверење, иако га је задесила несрећа која је претила да га заувек одвоји од фудбала.
Пре годину дана Стојановић је остао без леве шаке, али се захваљујући упорности, после десет месеци поново вратио на гол свога тима.
– Доживео сам повреду на раду, машина ми је ухватила леву руку и самлела је. Прво што сам помислио је да више никада нећу ставити голманске рукавице. Та мисао ми је била тежа од бола, операције и свега што ме је пратило током лечења.
– Тата је предлагао да одем с гола, да играм на терену али сам размислио и одлучио:
– Бранићу десном руком. За ова два месеца сам показао да то добро радим и више не размишљам о ономе што је било. Нема одустајања, живот иде даље, а ја остајем на моме голу – прича за наш портал Стојановић.
Горанова одлука наишла је на потпуну подршку његовог тима. Милош Милић, капитен ФК „Будућност“, каже да се цео тим осећа сигурније када је на Стојановић на мрежи.
– Знали смо да ће се Горан вратити фудбалу, јер је врхунски спортиста. Познајем га од детињства, он је изузетан човек који никада није застајао пред препрекама. Кад му се десила несрећа сви смо били страшно погођени, наш фудбалски тим без њега не би више никада био исти.
– Његов повратак дочекали смо са одушевљењем. Без обзира на то што га је снашло, нико не може да оспори да је и даље квалитетан голман. Сам поглед на њега даје снагу и осталим играчима да истрају и победе – каже Милић.
– Стојановић је жива легенда у свом селу, сваки његов наступ прати бројна публика. Нарочито је омиљен код деце која у њему виде свог спортског идола.
– Кад порастем и ја ћу да играм за „Будућност“ и бићу сјајан голман као Горан. Сваки пут кад он брани долазим да га гледам, да научим од њега како се то ради. Он је најбољи, бољи и од многих из ових великих тимова – каже један од Стојановићевих малолетних фанова.
Мештани Кукавице поносе се својим комшијом, како кажу, момком за пример.
– Док је Горан на голу, побеђиваћемо. Знали смо колико воли фудбал и били смо сигурни да га несрећа неће спречити да му се врати. Такав таленат се једном рађа, пред њим су још многе утакмице – у глас говоре људи из овог села.
ФК „Будућност“ постоји већ четрдесет година, а за бодове сада се бори у оквиру Јабланичке Пепси лиге.
(Телеграф)
