За вечерашњу утакмицу код куће против крагујевачког Радничког (18 ч) Са Пинто није хтео да каже ни састав, а ни формацију Црвене звезде. Крије.

Као и његови претходници. Гледати даље од прве наредне утакмице. Ићи ће корак по корак. Утакмицу по утакмицу. Победу по победу. Од фудбалера тражи да оставе срце на терен.

Већ годинама слушамо и то. Верује да уз помоћ навијача од Звездиног стадиона може да се направи неосвојива тврђава. Зна да чак и на гостовањима она игра у амбијенту као да је на свом терену. Навијачи су 12. играч.

Још једна стара прича. На тренинзима се ради одлично. И то сад само треба да се примени на утакмици.

Као и увек.

Са Пинту је ово прва утакмица од када је у Звезди. И можда је за њега боље да више говори као заинтересована страна (потребна је победа, па победа, и опет победа и тако у недоглед), него као стручњак (играће ови играчи, тактика ће бити оваква).

Међутим, за клуб је боље, па и неопходно, да се разликује од осталих наших тренера. У ономе што је јуче говорио нема ничег новог.

Већ годинама Звездини тренери крију састав. И шта су постигли тиме? Противнички тренери знају с ким ће да имају посла, па би било сувише наивно да Са Пинто очекује да их обори с ногу неким кадровским изненађењем.

Можда то и може на прве две-три утакмице, али после ће супарници, који умеју да читају тренерски рукопис, већ да имају пред собом отворену књигу. Дакле, састав тима ће једино за публику да буде мачка у џаку, мада ни њој не треба много времена да види ко је за тренера жито, а ко кукољ.

Тренери као по неписаном правилу понављају да за њих постоји само прва наредна утакмица. Онда не треба да се чуде што их малтене после прве утакмице и смењују.

Добар тренер припрема тим за целу сезону или бар полусезону. Он треба да прилагоди могућности тима распореду. Немогуће је на свим утакмицама да се игра у пуној форми, а у зависности од снаге противника неки пут највише треба да се пружи у првим колима, а некад у последњим. Некад су, пак, преломна она у средини јесење и пролећне сезоне.

То све тренер мора да има на уму кад припрема тим за лигашко такмичење. Друга је ствар куп, где пораз у првој наредној утакмици значи и крај. Тренер треба да „описмени” публику

У Црвеној звезди се последњих година, за разлику од руководстава, тренера и играча, нису мењали навијачи. И те „чете”, и оне који командују њима, сви хвале до неба као главну снагу Црвене звезде.

Али, ма колико све ово време они били њен 12. играч, нема титула. Нема ни победа које би се славиле.

Данас се за Звезду навија зато што је Звезда и да би победила. Раније се за Звезду навијало зато што добро игра, што је имала Митића, Беару, Шекуларца, Костића, Џајића, Богићевића, Петровића, Савића, Стојковића, Савићевића…

Што онај ко воли фудбал, а који није морао ни да буде „звездаш”, није жалио паре за улазницу, јер је имао шта да види. Сада они највернији не долазе да гледају, него да пруже подршку својима и врше притисак на противника, па и судије…

Некада су гледаоци били озбиљан извор прихода. Сада је публика играч, а играч, макар био и дванаести, не даје паре клубу. Њему клуб плаћа.

Са Пинто, као и било који тренер, учинио би велику ствар за клуб када би фудбалски описменио публику. Свака прес-конференција, сваки интервју, свака изјава – то је тренерова катедра! То је прилика да свако од нас научи још нешто о фудбалу.

Наше гледаоце, па и целу јавност, тренери, играчи и председници су научили да од свега што је на утакмици виде само победу или пораз (чак и нерешено се у зависности од стања на табели сврстава у један од та два исхода). Када би се знале тактичке замисли или улога појединих играча публика би видела више. Овако је све или црно или бело.

Да је на тренинзима све одлично посведочио је и капитен Милијаш. У свим клубовима је тако – по изјавама. И у Звезди свих ових година. И тоне.

Најмање се прича о игри. Уместо да се око ње ломе копља, да се кроз полемику брусе идеје, она је попут харема у који може само актуелни тренер.

———————————————–

За Португалце Са Пинту, али за нас – Са Пинто
Звездин тренер је скренуо пажњу новинарима да се његово име на португалском изговара – Са Пинту. За нас он, ипак, треба да остане – Са Пинто.

У „Правопису српскога језика”, који је издала „Матица српска” 1994, наводи се да има случајева када Португалци О на крају речи изговарају као У, али, ипак, прописује да код нас буде, на пример, Порто, а не Порту. Ево и зашто:

„Португалска фонетика једна је од најсложенијих европских, са гласовима веома различитим од наших и са великим варијацијама изговора, зависно од нагласка или ненаглашености, положаја речи, гласовног суседства и додира речи у сложеним именима – тако да ни најсложенија правила не би осигурала да наш изговор за португалско ухо звучи као близак и добро погођен.

С друге стране, у писму португалски језик оставља утисак структуралне једноставности. Једини начин да сачувамо ту једноставност и у нашим правилима транскрипције и створимо норму која се може лако и постојано одржавати јест одлучан ослонац на писмо, слично као што преносимо руска имена, а то неизбежно значи занемаривање низа позиционих и других варијација изговора”.

Из истог разлога треба Сантос, а не Сантош, Круз, а не Круш. Поред тога португалско ОУ у српском је У, па према томе Морињо уместо Мурињо или Моурињо. 

Иван Цветковић