Прочитај ми чланак
Најбољи тенисер света већ има програм који даје вансеријске резултате и у унутрашњој и у спољној политици, мада, како каже, тренутно није време за политику…
„Образовни систем у Србији суочава се с многим проблемима, укључујући недовољне капацитете, неједнаку дистрибуцију школских објеката, финансијске тешкоће сиромашних родитеља, неадекватно разумевање значаја предшколског образовања, па све до недовољне разноврсности програма и понуде услуга. Надамо се да ћемо то променити набоље“.
Ово обраћање Новака Ђоковића, летос, приликом склапања уговора између његове фондације и Светске банке, могло би да звучи и као део предизборног говора, али, на срећу оних који се боре за власт у Србији, најбољи тенисер света нема такве амбиције. Барем не за сада, како је изјавио пре неколико дана на прес-конференцији у Лондону, на затварању тениске сезоне.
Ђоковић покрива све ресоре…
– Тренутно не видим себе у политици. Осећам да за своју земљу могу да урадим више без укључивања у политичке токове, кроз све моје активности, кроз моју фондацију и на остале начине којима доприносим побољшању имиџа моје земље. Пратим политику, она је део живота сваког од нас, али трудим се да се не увлачим у то јер сматрам да спорт и политика на овом нивоу морају да буду раздвојени. Свестан сам да нисам најкомпетентнији да причам о политици, али и да, као и у многим другим земљама, политички систем не функционише сјајно. То је један од разлога што нисам заинтересован за то.
Новак Ђоковић на челу светске АТП листе има дупло више бодова од најближих ривала, а сличан рејтинг на српској политичкој сцени има Александар Вучић. Иако га политика не занима, најбољи тенисер света одавно има „програм“ који доноси вансеријске резултате и у неким ресорима је ефикаснији од Вучићеве владе.
Ђоковић је влада сам по себи, он покрива готово сва министарства: склапа уговоре са мултинационалним компанијама, Светском банком, држи говоре у Уједињеним нацијама, својим изјавама смирује страсти у региону, сарађује са културним установама, финансира пројекте који су важни за здравство и школство, обнавља вртиће, гради спортске објекте, одлази у госте код највећих светских државника (само код британског премијера Дејвида Камерона је био два пута) а недавно га је примио и председник Владе Тајланда Прајут Чан Оча. Ђоковићева фондација остварује одличне резултате у разним областима, а поред бриге о најмлађима учествује у многим другим акцијама (финансирање одржавања српских цркава и манастира, донирање санитетских возила за косовске заједнице захваћене ратом, пружање финансијске подршке оболелој деци Србије за лечење у иностранству, финансијска помоћ нашим општинама погођеним поплавама и земљотресима…).
Дакле, нема дилеме какве би изгледе имао Ђоковић ако би једног дана одлучио да изађе на изборе. Вероватно би то била добра ствар за Србију, а веома лоша за њега.
Од Шварценегера до Ромарија
Као охрабрење за такав потез могла би да буду имена десетина врхунских спортиста широм света који су и у својим политичким каријерима достигли завидне висине и уједно сачували своје спортско достојанство.
Ако се узму у обзир два кријеријума – спортски и политички домети – онда је некадашњи кошаркаш Бил Бредли (73) један од незаобилазних примера. Овај бивши сенатор САД изгубио је од Ала Гора на изборима у Демократској странци за кандидовање на председничким изборима 2000. године. Био је двоструки шампион НБА, са Њујорком (1970, 1973) и европски првак са миланском Олимпијом 1966 (први играч с трофејима две најјаче лиге света). На Олимпијским играма у Токију 1964. освојио је злато, а на утакмици против нас (69:61) био је најефикаснији (18 поена) после Џерија Шипа (22).
Из кошаркашког света истичу се још и некадашњи НБА ас Кевин Џонсон, градоначелник Сакрамента, светски првак из Торонта 1994. године, са шампионата који је због рата одузет Београду. Неколико врхунских америчких спортиста нашло се у улози конгресмена или гувернера, а међу њима је некадашњи светски шампион у боди-билдингу, глумац Арнолд Шварценегер (гувернер Калифорније 2003-2011), затим седмоструки учесник меча свих звезда НБА Дејв Бинг (градоначелник Детроита), бивша звезда безбола Џим Банинг (сенатор 1999-2011)…
Четворица великана борилачких спортова ушла су у свет политике: руски рвач Александар Карељин је на позив Владимира Путина започео политичку каријеру, француски џудиста Давид Дује је прво ушао у парламент па постао министар спорта те земље, боксер Емануел Пакјао је постао конгресмен на Филипинима, а некадашњи колос у рингу Николај Валујев је 2011. Из Путинове странке ушао у руску Думу.
Жорж Веа, својевремено фудбалер године у избору Фифе, изгубио је на председничким изборима у Либерији 2005, а пте три године Ерик Кантона је најавио да ће се кандидовати за ту функцију у Француској. У том спорту било је још сличних покушаја, а до посланичких клупа стигли су Ромарио (Бразил), Олег Блохин (Украјина), Марк Вилмотс (Белгија), Зоран Бунгулац (Србија, министар у Влади СР Југославије 1993-1998)… Ниједан спорт није имун на ову амбицију, па је тако и чувена руска гимнастичарка Светлана Хоркина која је 2003. прихватила Путинов позив, а од 2007. до 2011. била у руској Думи.
Једна од најутицајнијих личности данас у свету спорта, председник Светске атлетске федерације (ИААФ) Себастијан Коу, некадашњи олимпијски шампион, био је својевремено члан британског парламента.
Код нас су тренутно у првом плану ватерполисти. Министар омладине и спорта Вања Удовичић дошао је на ту функцију као нестраначка личност, али се после нашао на изборној листи СНС-а. Председник општине Нови Београд Александар Шапић пробијао се у политичкој каријери као члан ДС-а, али је прошле године напустио ту странку. Обојицу је Светска пливачка федерација бирала за најбоље ватерполисте света, а освојили су све могуће трофеје у том спорту, изузев олимпијског злата. Њихов саиграч из репрезентације Славко Гак је градски секретар за спорт и члан ГО СНС-а.
Колико политика може да сроза једног спортског аса најбоље се види на примеру некадашњег двоструког олимпијског шампиона у мачевању Пала Шмита. Пре три године поднео је оставку на место председника Мађарске зато што је установљено да је његов докторат био плагијат. Тема на којој смо у Србији одавно докторирали…
Извор: Политика
