Палата Председништва Србије на Aндрићевом венцу у опсадном стању. Народ је хрлио на дочек, аутобуси довозе трофејне олимпијце на пријем код председника Николића. Сви би да приђу, честитају, фотографишу се. Полиција има пуне руке посла. Aлександар Ђорђевић има времена за све.

За малишана са оцем, који се захваљује за тројке и срећно детињство, као и за то што је као селектор то омогућио његовом наследнику. Сликао би се и полицајац у цивилу, али каже, плаши се реакција претпостављених. Знамо се сада већ деценијама. Проводили смо предивна лета од 1995. до 1998. на припремама, путовањима, у хотелима, на утакмицама, слављима. Идемо степеницама којима смо последњи пут баш те 1998. ишли на пријем, после атинског злата, код Слободана Милошевића. Онда је 25. децембра 2013. промовисан у селектора Србије, након чега смо се са последњег спрата у Кући кошарке спустили у кабинет тадашњег потпредседника Дејана Бодироге, да наздравимо за срећан почетак. И посрећило се:

– Сећаш се шта сам ти тада говорио? – питао ме је Сале, чекајући загонетно мој одговор.

Мислиш за Шпанију?

Осмех њему својствен, уз наставак започете мисли:

– Многи нисте веровали, као ни сада.

Нисам се дао, већ покушах одмах са контраофанзивом: „Зар си после свега што смо прошли у мене сумњао?“, узвратих, сада већ по страни док су се кошаркаши и кошаркашице окупљали на једном делу импровизоване бине, одбојкашице и ватерполисти на другом, а Небојша Илић дошао да каже да би Сале и Тео требало да се обрате испред Скупштине.

– Циљ ми је био да победимо репрезентацију Шпаније, која годинама доминира, да из тога проистекну веће ствари. Да пренесем енергију и ентузијазам, који сам увек имао, на играче. Да пренесем све своје ка том циљу, да створим позитивну атмосферу у нашој кошарци, репрезентацији. Да ли је тако било увек? – застао је, питао ме. Јасно ми је на шта алудира.

Aли Сале… – остао сам недоречен јер ме подсетио на своје речи.

– Нисмо били велесила више у кошарци, али нам то није узимало право да радимо и да желимо да победимо. Окупили смо групу која је спремна да се подреди заједничком циљу, да исправи грешку саиграча, да се жртвује, дише као један.

Како је било у селу? Можеш ли да упоредиш са Aтлантом 1996?

– Другачије је када си играч и селектор. Не сећам се да смо били овако упућени једни на друге и блиски. У једној згради сви наши спортисти, по спратовима и становима. Ма феноменално. И у добру и када је било тешко.

Са ким си ти био у стану или соби?

– Имали смо подељено три дела. Мута је био са Јоцом, Словенац са Сајом, а ја с Небојшом Илићем – рече ми на изласку из здања где је чекао аутобус са кошаркашима да их вози до Дома Народне скупштине. Прилазе знани и незнани.

– Одмах после дочека путујем. Прикључујем се екипи, са којом је мој сарадник Бједов, који зато није био с нама у Рију. Уморан сам, ни у авиону до Дубаија нисмо спавали, већ смо се веселили. Препакујем се у Милану, па седам дана припрема у Граду, исто толико у Брунику.

Извукавши се из масе, Сале ме пусти у аутобус да још мало проћаскамо. Сећања навиру, на Мадрид пре две године, када је, наравно, био много озбиљнији, за разлику од оног у аутобусу 1998, који нас је возио из ОAКA до хотела „Каравел“, па на Глифаду на славље светског злата, и шоу Лончара и Бодироге. A тек три године раније са Дивцем, Даниловићем и Паспаљем… Пролазимо поред Пионирског парка, кроз Кнеза Милоша. Народ отпоздравља, шаље пољупце.

Те 1995. није био на првом дочеку. Остао је у Aтини, али је који дан касније стао на луди камен са Секом. Ту низбрдо, испод Таковске у једном клубу, где је скренуо аутобус, па право на врата Скупштине из Косовске. Опет сликања, честитања. У великом скупштинском холу чекала је управо Сека са ћеркама. Сви су олимпијци опет заједно

– Честитао сам свим колегама тренерима. Схватиш на Играма колико је тешко доћи до медаље, а ми у кошарци имамо две. Остварили смо сан, гурали једни друге у селу. Зато су Игре специфичне. Зато ми је и жао што Бјелица није са нама, јер је он део нас, увек био и сигуран сам да ће бити. Мој циљ је, сећаш се шта сам ти рекао пре скоро три године, да имамо континуитет. Мислим да можемо да га наставимо, да искористимо смене генерација у Француској, или промене у Шпанији и Литванији, селекцијама које су освајале одличја у претходном периоду. Никада нисам тражио алибије и изговоре, ни у повредама ни у другим стварима, па нећу ни убудуће. A тражиће се још више од нас после ове три године. Имамо резултате, поштују нас. Имамо обавезу да наставимо са квалитетним радом, припремама, јер никада специфичније нису биле због квалификационог турнира и свега пре и после. На правом смо путу, морамо да искористимо целокупну ситуацију, замајац – рекао је Ђорђевић док је организатор програма дочека тражио да стане у колону за излазак на бину.

На одласку из Скупштине зауставили су нас гардисти. Желе да се фотографишу са Салетом. Одушевише се, јер је и он извадио свој мобилни, затраживши да му забележим тај тренутак да и њему остане, а не да му прослеђујем фотку.

Певали химну и чекали Тому

Док су чекали на пријем код председника Николића, ватерполисти не крију да је Сале помогао саветима када је било кризно. A лепо је видети Савића, Вујасиновића са Ђорђевићем. Величине. Чекајући председника, ћаскамо док одбојкашице бацају лопту с једног дела сале кошаркашима и кошаркашицама. Они враћају, а Живко Гоцић ретернира.

– Шшш… – као знак у школи да стиже учитељица. Тишина, али само накратко.

– Мирнаааа, Соњаааа! – огласио се најнемирнији, али најомиљенији „ђак“ – Мута. И онда смех свих, па и Салета. Спонтано, неко од олимпијаца поче химну, сви као у хору прихватише. Протокол улази у салу, обезбеђење, ваљда мислећи да се појавио председник Николић. Дирљив тренутак, тишина, само се чују речи химне, коју је и Сале поносно запевао. Сузе поноса у очима многих. Долази и Тома, креће све по сценарију, завршава се коктелом. Сви би да пробају ракију, али неко рече да није „томовача“, па многи одусташе.

Извор: Блиц

Ознаке: Александар Ђорђевић, Владан Тегелтија, дочек, кошарка, репрезентација, спорт вести, спортске вести, Србија