Прочитај ми чланак
Господин на терену, још већи ван њега – Дејан Огњановић. Незаменљив, али не толико медијски експониран члан, легендарне генерације која је 2003. ушла у Лиги шампиона и бојевала са Реалом, Олимпиком и Портом, морао је на тежи начин да гради свој фудбалски пут.
Без довољне дозе среће и моћних заштитника, доброћудни Бокељ је успео да се фудбалски докаже, али и да остане нормалан, реалан, пријатан и поштен човек.
Истина је да ће мало ко споменути „Олују“ када се прича о великој каријери, али се сви сете Которанина када причају о људским квалитетима. У Дејанове квалитете се куну у Црној Гори, Португалији, Пољској, Србији, па чак и Албанији, где је оставио дубок траг…
– Случајно сам завршио у Тирани, где сам обукао дрес Каштротија. „Кривац“ за мој одлозак је млади менаџер Коста Бједов, који ме је убедио да прихватим егзотичну понуду. Нисам погрешио, пошто сам провео сјајних годину и по дана. Могао сам да останем и дуже, али сам због породице решио да се вратим у Смедерево, где сам одиграо последњу полусезону.
ТИРАНА ЈЕ ЕВРОПСКИ ГРАД
Мада смо деценијама уназад на „ратној“ нози са Албанцима, коју су насељени на Косови И Метохији, Дејан није имао ниједан проблем током боравка у Тирани, због везе са Београдом, Партизаном,…
– Прихватили су ме као најрођенијег и немам ниједну замерку. Нико ме није попреко погледао, а морам да истакнем да су ми били увек на услузи. Баш су ме заволили, а ја сам им гостопримство вратио добрим играма на терену.
У Тирани сам био самац, пошто ми је породица остала у Београду, тако да се осећала носталгија, али имао сам тамо друштво са наших простора. Иначе град је велики и изгледа по европским стандардима. На пола сата је и море тако да сам имао одличне услове за живот.
Када се прича са Дејаном неизоставна је тема први улазак у Лигу шампиона. Огњеновић са дечачком искреношћу потенцира да је било много заслужнијих, али је истина да је Дејан био важан среф у машинерији Лотара Матеуса.
– Кад се сећам тих дана имам утисак да се то дешавало неком другом. Били смо сјајна дружина на терену и ван њега, а само нас је жреб натерао да не направимо још више у Европи. Добили смо најтеже могуће ривале али сада не жалим за тим. Мало ко може да се похвали да је играо поред „галактикоса“ из Мадрида, Марсеја са Дрогбом и Порта који је био првак Европе те сезоне. Нисмо били у подређеном положају, већ смо показали да имамо карактер.
ЈОШ СЕ СЕЋАМ ПИВА СА МАТЕУСОМ
Огњановић истиче да је састав групе диктирао добре резултате, али и сјајне тренутке ван терена.
– Били смо сјајни пријатељи између себе и морам да признам да се никада нигде нисам тако добро осећао. Било је много шала а анегдоте са Вестом, Чакаром, Илићем о осталима ће ме пратити целог живота.
После сјајног рада са Тумбаковићем, стигао је Матеус, који се на почетку поставио доста хладно и строго, али је брзо и он постао део шаљиве екипе. На терену се радило, али ван њега је било забавно. Дружење нас је вукло напред а сам Матеус је знао да нам забрани да идемо у собе и да сви заједно пијемо пиво…
После одличних резултата са Партизаном Огњановић је изненада отишао у Португалију.
– Отишао је Матеус са места тренера и у клуб је дошао Влада Вермезовић са којим са имао одличан однос. Ипак, када је постао шеф струке, није ме имао у плану, тако да сам решио да одем. Био сам нестрпљив и жељан игре, тако да сам тражио да променим клуб а судбина је хтела да одем у Ешторил. Погрешио сам, што нисам сачекао нову шансу.
ПРЕЛОМ НОГЕ МИ ЈЕ ЗАУСТАВИО КАРИЈЕРУ
У Португалу је Дејан имао живот из бајке али не и фудбалске среће.
– Живео сам у дивном месту, који је стециште много богатог света. То је одмарачиште за ултра моћне пословне људе, тако да ми је живот био леп али сам се повредио врло брзо. Поломио сам многу и то ми је утицало пресудно на каријеру. Вратио сам се на терен али никада нисам био као пре. Изгубио сам на брзини и самопоуздању, тако да ми се није наместило да направим велику каријеру.
После кратког боравка у Обилићу, Огњановић је каријеру наставио поново у истом клубу.
– Остао сам им у лепом сећању, па су ми после позајмице понудили уговор. Играо сам добро, али сам постао свестан да нећу дотаћи звезде. После боравка у Португалији, отишао сам у Пољску где сам почео да игра, други фудбал. Док се у Португалији играло брзо, технички, са пуно дриблинга и импровизације, у Пољској је све засновано на тактици и тркачким способностима. Они су много близу Немцима по схватању фудбала.
НЕРВИРАЈУ МЕ КЛИНЦИ ИЗ ПАРТИЗАНА ЗБОГ ПОНАШАЊА
Поново је судбина хтела да се Дејан врати у Србију. Одредиште Смедерево…
Презадовољан сам био првим боравком у Смедереву. Све је било одлично, тако да по завршетку боравка у Албанији нисам имао дилему да ли да опет обучем дрес „оклопника“.
Ипак, велика је разлика између тадашње ситуације и ове што сам сада затекао. Беспарица је у клубу и тешко је веровати да ће се нешто поправити. Желим да будем оптимиста, али…
Огњановић јасно објашњава шта га нервира у српском фудбалу.
– Фудбалери нису поштовани. Није ми тешко да тренирам са скоро 35 година, али све ређе идем са осмехом на тренинг. Ја сам и нешто доживео,али због овакве ситуације много младих фудбалере хоће да оставе лоту и оду на другу страну. Жао ми је да гледам све то. Лоша је ситуација у Звезди и Партизану, па шта онда да очекујемо у Смедереву, Кули, Нишу,…
Посебно је киван када прочита о лошем понашању младих фудбалера у Партизану.
– Много се нервирам када чујем како се понашају. Постали су дивљи, пошто имају влику заштиту менаџера, тако да мисле да могу да раде шта год хоће. Нису још схватили да је каријера кратка и да свака глупост може да их кошта много. Мада сам игро у Партизану пре десетак година, морам да признам да тада клинци нису били толико надмени.Данко Лазовић, Андрија Делибашић и остали су имали своје бубице, али су поштовали старије играче, саиграче, новинаре, људе у клубу,…Сада је ситуација другачија. Клуб је мање крив од породице за такву ситуацију. Све то иде из куће…
(sport26)
