Током предизборне турнеје по Мачванском, Колубарском, Сремском и Јабланичком округу, председник Александар Вучић поново је приказао сцене које многи оцењују као врхунац понижења и политичке патологије. На снимку који кружи друштвеним мрежама види се како старији грађанин у карираној кошуљи и беж качкету прилази Вучићу, клечи пред њим и уручује му папире, док председник стоји за микрофоном, чита молбу и гестикулира.
Објава која је изазвала највећи одјек стигла је уз коментар: „Клечи марво! Е овакви ће да гласају за СНС. Необразовање нас је уништило. Иначе, жвалави се баш прославио на свим својим предизборним посетама.“
Снимци показују типичну атмосферу Вучићевих кампањских обилазака: окружен локалним функционерима и обезбеђењем, председник прима молбе грађана на улици, као да је средњовековни владар који дели милостињу. Старац клечи, предаје папире, Вучић их прегледа, говори у микрофон и повремено се смеје или маше руком. Камере прорежимских медија све то преносе уживо као доказ „блискости са народом“.
Критичари указују да овакве сцене нису случајне ни спонтане. Оне су последица вишегодишњег систематског разарања достојанства грађана, стварања климе страха и зависности од једног човека. Када људи клече пред политичарем да би решили елементарне проблеме – пензију, помоћ, посао или лечење – то говори више о стању друштва него о било каквој „бризи“ власти.
Необразовање, сиромаштво и потпуна зависност од државног апарата створили су слој становништва спреман да клечи, мољака и славослови. Управо такви гласови, како примећују аналитичари, чине кичму изборне машинерије СНС-а. Док један део Србије протестује, штрајкује и тражи одговорност, други део и даље верује да се проблеми решавају клечањем пред председником на сред улице.
Вучићева кампања и овог пута показала је исти образац: уместо суочавања са катастрофама попут пожара у Делиблатској пешчари, инфлацијом или одласком младих, председник обилази места, прима молбе на коленима и ствара утисак свемоћног решавача проблема. Сцене клечања постале су симбол једног времена у којем је политичко достојанство замењено сервилношћу, а грађанин сведен на молиоца.
Док једни гледају те снимке са гађењем, други их доживљавају као нормалност. Управо у том расколу лежи најдубља трагедија данашње Србије.
(Србин инфо)
